Будућност европских интеграција БиХ: Шта ако Европа каже "не"?

Шта ако Европа каже "не"? Ово питање се никада не поставља у јавности у БиХ.

Разговори о Европској унији увек изгледају тако да се сумњичаво говори о мотивима ЕУ, као да они једва чекају нас и имају велику корист. С друге стране, политичари о европским интеграцијама говоре текстове који су научени и наручени, као да се не говори о будућности целих нација и државе. Од стања у интеграцијама, једино је лошији оправдани песимизам да ће до чланства никада неће доћи — и код ЕУ представника, и код домаћих политичара и код грађана. Свако о томе говори својим језиком.

Чудно је да је стање тако лоше, а да нико не говори о могућим расплетима и не ради активно на алтернативама. Који су заправо могући сценарији за БиХ ако дође до трајног застоја интеграција или ако кажу чврсто „не“? Може се поставити и крајње питање — има ли БиХ перспективу ако престане интересовање да БиХ буде део ЕУ?

Тренутно стање: стагнација без перспективе

Босна и Херцеговина је остварила одређене формалне кораке према чланству, али суштинског напретка нема. Захтев за чланство у ЕУ предат је 2016; после осам година стигла је важна вест — Босна и Херцеговина има статус кандидата. Овим потезом ЕУ је дала сигнал да БиХ има минимални ниво припремљености да би се тек могло почети дуготрајно преговарати о чланству. Још једна вест је стигла 2024. када је одобрено отпочињање преговора са ЕУ, али БиХ није добила датум за отпочињање преговора.

Медији су тада преносили поруку „Земља припада европској породици“ коју је изговорио Шарл Мишел, тадашњи председник Европског савета. Ову реченицу су поједини политичари у БиХ понављали данима, али су заборавили да заврше Мишелове речи: „сада мора бити настављен напоран рад.“ Од овог ентузијазма дошло се до реалполитичког става са највишег нивоа. У последњој посети Антонија Кошта (јун 2026), председника Европског савета, саопштено је да БиХ „сама мора одлучити“ о својој будућности и европским интеграцијама. Наглашена је нужност убрзавања процеса.

Чланови Председништва БиХ били су „успешни“ на том састанку, па су га на лицу места демантовали међусобном разменом провокација. Још један доказ да нема договора и да БиХ сама не може донети ништа суштински важно. Само што је овај пут изостао минимум респекта према европским званичницима.

Шта су главне кочнице интеграција?

Врло је лако закључити да процес иде преспоро. Препреке које стоје пред БиХ су бројне и делују непремостиво. Још је јаче убеђење да „нама ЕУ и не треба“. Кочница у овом процесу има превише да би се исходи јасно видели. Основни унутрашњи проблеми су политичка поларизација, спора имплементација правосудних и административних реформи, те системске и институционалне слабости. ЕУ инсистира на владавини права, борби против корупције и функционалној државној администрацији. Ништа од овог нема БиХ.

Из угла кључних актера — грађана и политичара — све ово би било веома корисно за грађане, али представља потпуну препреку садашњој политичкој структури да настави своје деловање. Треба закључити коме ово стање одговара и да за европским интеграцијама нема ни воље. Ако на то додамо етничке тензије, блокаде институција и неусклађене интересе између ентитета и унутар ентитета — ситуација на унутрашњем плану постаје прилично непремостива.

Спољни фактори: међународне околности дуго су биле наклоњене европским интеграцијама БиХ. Данас ни оне нису благонаклоне интеграцијама. Из ЕУ чујемо отрцане фразе, али суштински нејасан став о проширењу. Понекад се говори да проширења неће бити, али и да све зависи од земаља кандидата. Говорило се о заједничком уласку целог Западног Балкана, да би се после спомињало и делимично чланство (без права гласа) у ЕУ. Скоро да нико више не говори о пуноправном чланству. Рат у Украјини битно мења динамику ових процеса и помера БиХ ниже на листи приоритета. Чак и да се реше „кључни захтеви ЕУ“, остају односи са другим чланицама ЕУ, пре свега са Хрватском.

Заиста, превише препрека да би се могло говорити о извесној перспективи и много разлога због којих смо ближи суштинском „не“ од стране ЕУ. Ближи смо „замрзнутом процесу“ по узору на Турску, него стварним интеграцијама какве данас имају Црна Гора или Албанија.

Како Европска унија може рећи „не“?

„Не“ може доћи експлицитном политичком одлуком или постати де фацто стање кроз бесконачно одгађање преговора и условљавање. Разлози укључују политичку калкулацију у Бриселу (замор ширењем), геополитичке приоритете, недостатак унутрашњег притиска држава чланица за проширење и перцепцију да БиХ не испуњава минималне стандарде. Суштински, логично је питање да било која чланица ЕУ постави питање: „Шта ће нама оваква Босна и Херцеговина?“ Процедурално, то се манифестује блокираним преговарачким оквирима, условљеним пакетима реформи и одгађањем почетка преговора.

Алтернативни сценарији

Тренутно је европски пут Босне и Херцеговине њена једина оријентација, иако све говори у прилог томе да од тог пута има мало и да му се крај не назире. Јасно је да је Европска унија најмање лоше место где би се могла наћи једна држава, али то у случају БиХ није реално очекивање. Они који би требало да размишљају о алтернативним сценаријима и перспективама скоро да никада о њима стратешки не говоре.

Међународни партнери (САД, Кина, Русија) често су сламке спаса за још један мандат и нису део стварне стратегије. То је најотвореније видљиво у Додиковим престројавањима која у себи имају претежно лични интерес. Постојећи статус вербалне подршке ЕУ за БиХ доприноси ширењу песимизма на терену и рађању илузије у коју мало ко верује. Експлицитно „не“ био би велики шамар отрежњења и објективни пораз постојећих политичких елита, али не и њихова практична смена. Лако се на Балкану објективни порази претварају у приче о „мрском Западу“ и заштитницима нације који су, ето, „спасили“ државу.

Ако ЕУ заиста каже „не“, постоји низ негативних последица и неколико очекиваних алтернативних путева, али ниједан нема значајнију шансу да успе. Врло је извесно да ће доћи до погоршања економске ситуације, да ће реформе потпуно стати, да неће постојати кључни притисак за институционално решавање проблема и да ће уследити изолација. Таква ситуација могла би водити паралелном тражењу других партнера као алтернативи.

Окретање искључиво САД‑у делује као прва алтернатива. Можда се може рећи да је такав процес започет, али САД показује првенствено економску и енергетску заинтересованост. Више пута су званичници САД‑а саопштили да политичари у БиХ сами морају доносити одлуке (слично као и Кошта). Реформе у институцијама, ефикаснија управа и владавина права нису нешто на чему садашња администрација САД инсистира. Без свега наведеног нема ефикасне, па ни демократске државе. Иако се за дипломатију великих сила каже да су као велики бродови и да споро и тешко мењају курс, за овај „брод“ тешко је рећи у ком правцу иде.

Окретање ка истоку — ка Русији или Кини — није објективан сценарио, али га не треба искључити. Док се око подршке САД отимају лидери сва три конститутивна народа, око подршке Русије нема великог натјецања. Односи Републике Српске и ранији аранжмани отворили су одређену сарадњу. Присуство Русије на Балкану и њено укључивање деловало је као велики стратешки корак, али је са ратом у Украјини дошло до застоја (можда и трајног).

Продирање Кине видимо сви, али Кина није сила која делује изван својих економских интереса и потпуно је незаинтересована за унутрашње односе у европским земљама. Није реч о партнеру који ће помислити да тражи било какве реформе, како због свог устројства, тако и због спољнополитичке оријентације. Економски интереси могу постојати, али тешко да ће се интензивније укључивати у мало босанскохерцеговачко тржиште.

Окретање себи и решавање својих проблема, кроз интернализацију европских стандарда и кроз билатералне и регионалне иницијативе, делује као добар сценарио. Чак и ако прескочимо најважнију препреку — унутрашње односе — па се дође до политичке структуре која размишља о интересима свих, доћи ћемо у колизију око спољнополитичких циљева и с ким треба градити иницијативе. На пример, иницијатива Отворени Балкан била је засигурно корисна и добра за БиХ, али се у њу није ушло због трајног неслагања око спољнополитичких партнера. Тако би прошле и друге регионалне иницијативе.

Ако би дошло до сагласности око испуњавања европских стандарда у БиХ, дошли бисмо до суштине европских интеграција, која се често понавља: „да то треба да урадимо због себе, а не због Европске уније“. Далеко смо од могућности да се унутрашње политичке коцкице сложе и решавају проблеме. Још даље да одредимо ко је партнер у региону, а ко у свету и зашто се не може водити мултивекторска спољна политика.

Делује да алтернативе нема. Да су и овакве, споре и лоше, европске интеграције боље него да их нема. Да су заправо захтеви ЕУ једини који повремено траже у БиХ ефикасну и демократску државу. Тешко је тврдити да ће ЕУ рећи изричито „не“, али ово прећутно „не“ подједнако је штетно, а још је и ветар у леђа постојећој корумпираној политичкој елити. Босна и Херцеговина без јасне перспективе ка ЕУ нема ни јасну перспективу ка свом опстанку.

Није ово никакав еврооптимистички став, али је ЕУ сигурно најмање лоше место за БиХ. О алтернативама треба причати и градити их, али тренутне алтернативе су мање добре и много даље од реалних него што је то ЕУ. Њихово изричито „не“ значило би готово извесно и крај овакве Босне и Херцеговине. Биле би подигнуте све кочнице да се уруши дејтонска структура, а последице би биле огромне јер за мирно решење морају бити сагласни сви. Ако нема доброг решења, онда је једино могуће ићи најмање лошим путем.

Пише: проф. др Деспот Ковачевић, Факултет политичких наука Београд