31 година од егзодуса Срба из РСК у хрватској акцији "Олуја"

Првих дана августа 1995. године догодила се агресија Хрватске на Републику Српску Крајину (РСК), током које је погинуло или нестало више од 1.900 особа и протерано најмање 220.000 Срба, а почела је на данашњи дан у зору. 

Агресија на РСК, коју званични Загреб назива војно-полицијска акција "Олуја", започела је ујутро 4. августа, масивним нападом на простор Републике Српске Крајине, односно север Далмације, Лику, Кордун и Банију, иако је тај простор формално био под заштитом УН. 

Били су то сектори "Југ" и "Сјевер" обезбеђени од стране УН, односно мисије УНПРОФОР, установљене фебруара 1992. Резолуцијом 743 Савета безбедности ОУН.   

Представници РСК у Женеви и Београду прихватили су иначе претходнг дана предлог међународне заједнице о мирном разрешењу. 

Међу погинулима, према расположивим подацима Веритаса, било је 1.904 особа, 66 одсто су били цивили, а међу њима три четвртине старији од 60 година. Трећина убијених су биле жене. Убијено је и десеторо деце млађе од 14 година. Убијању су притом настављена и по окончању ратних дејстава, како оних који су остали на простору Крајине, тако и над избеглима који су се повлачили, дејствима у дубини БиХ.

Агресија је била резултат координисане акције Хрватске, уз садејство Армије БиХ (муслиманске), формација БиХ Хрвата, односно ХВО, сагласност Вашингтона и подршку НАТО.  

Фирма Милитари профешнал рисорсис (МПРИ) са средиштем у Александрији, Вирџинија, САД, у којој су биле ангажоване стотине пензионисаних генерала САД, припремала је операцију. Њихови припадници радили су и за Хрватску војску и за муслимане припаднике 5. Корпуса Армије БиХ. 

Годинама потом, Питер Галбрајт, тадашњи амбасадор САД у Хрватској, признао је да је сигнализирао сагласност властима у Загребу за агресију на РСК, и то уочи састанка у Женеви који је требало да доведе до коначног мировног решења.

Тај део Републике Српске Крајине настањивало је у то време највише 230.000 особа, од чега је приближно 30.000 сачињавало војску. Били су то готово искључиво цивили, резервисти који су по сменама обављали и дужности у склопу Војске РСК.

Хрватска је за агресију на РСК укупно ангажовала 200.000 војника, од чега је нешто преко 138.000 директно учествовало у дејствима.  

Припадника Армије БиХ било је око 25.000. Процењује се да је однос снага у борби био најмање седам према један у корист агресора. 

Одлука о нападу донета је током састанка у вили Јосипа Броза Тита на Брионима 31. јула 1995. 

Према Брионским транскрипатима, тадашњи председник Хрватске Фрањо Туђман, нагласио је: "То је сада тема наше данашње расправе, да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану".

Говорио је такође о уклањању "реметилачког фактора" нагласивши да ће одстрањивање "страног, повијесно одвојеног" елемента донети позитивне последице етничке хомогенизације. Није притом заборавио да скрене пажњу да док операција буде трајала треба јавно "јамчити тобоже грађанска права".

Војна дејства су започела у 5.00 часова ујутро 4. августа, жестоким ударима артиљерије и ракетних јединицана дуж читаве линије раздавајања.  

Посебно су циљани системи веза, који су онеспособљени, а онда и сам Книн. Циљ је извесно био психолошки ефекат. Прва линија одбране Војске Републике Српске Крајине померена је, односно пробијена, на више места.

Уследила је евакуација цивила, током поподнева односно вечери, преко Срба и Двора. 

Наредног дана, 5. августа, око поднева, објављено је да су хрватске формације ушле у Книн. 

Током истог дана заузет је простор већег дела Далматинске загоре који је улазио у састав РСК, осим Книна, Дрниш, Бенковац, као и Плашки у Лици, Дубица у Банији.

Наредног дана, 6. августа, пошто су линије одбране пробијене код Слуња, долази до спајања трупа Хрватске са ХВО, војском Хрвата БиХ, као и са Петим корпусом Армије БиХ, односно муслиманским снагама. 

Простор РСК је на тај начин пресечен. Истог дана заузета је Петриња у Банији. После озбиљнијег отпора те вечери пала је и Глина. Војнић, Топуско, Лапац пали су 7. августа. 

У 18.00 часова тог 7. августа, Гојко Шушак, тада министар одбране Хрватске, претходно лидер усташке емиграције у Канади, објавио је да је војна акција заузимања РСК окончана. 

Простор РСК је систематски девастиран, опустошен, опљачкан, уз бројна паљења, рушења, минирања, укључујући српске цркве и објекте историјског или културног значаја.

Било је цивила, углавном поодмаклих година, који нису хтели да се повлаче или нису могли. Према наводима Хрватског хелсиншког одбора на простору сектора "Југ" остало је 4.051 лице, од чега је убијено око 600, не рачунајући војна лица. 

Познати су случајеви злочина у Ивошевцима, где је убијено најмање 14 особа, или у Плавном, где је 6. августа убијено 13 стараца. 

Комисија ОЕБС-а у извештају од 10. августа 1995. навела је: "Постоје директни докази о систематском паљењу кућа цивила и друштвеног власништва, укључујући предузећа, од стране ХВ-а, цивилне полиције и припадника специјалних формација полиције".

Савет безбедности ОУН донео је Резолуцију бр. 1009, 10. августа 1995, којом је од Хрватске тражена заштита цивила и њихове имовине, али никакве казнене мере ни поводом агресије ни због злочина нису предвиђене. 

Познато је злочиначко бомбардовање избегличких колона, као на Петровачкој цести, када је авион хрватског ратног ваздухопловста 7. августа нешто после 12.00 часова на путу недалеко од Босанског Петровца, усмртио 10 особа, међу њима четворо деце. Рањених је било преко преко педесет. Био је то Миг 21, долетео из Сплита. 

Прихватом избеглих посебно су се тада истакли грађани Приједора и Бања Луке.

У акцији названој "Маестрал" која је била продужетак "Олује", од 8. до 17. септембра 1995. хрватске снаге у садејству са Петим корпусом армије БиХ, убиле су 655 и прогнале око 125.000 Срба са подручја више општина запада БиХ: Дрвар, Петровац, Шипово, Јајце, Босанска Крупа, Кључ.

Према пресуди пресуди хашког Трибунала за бившу Југославију, априла 2011, агресија на РСК односно такозвана "Олуја" је била удружени злочиначки подухват, на чијем се челу налазио председник Хрватске Фрањо Туђман. Пресудим је наведено да је "циљ био присилно и трајно уклањање српског становништва и насељавање тог подручја Хрватима". 

Генерали ХВ Анте Готовина и Младен Маркач осуђени су тада на 24 односно 18 година затвора.

Другостепеном пресудом од 17. новембра 2012. обојица су ослобођени, по свим тачкама оптужбе, иако злочини утврђени у првостепеној пресуди нису негирани.

(Тањуг) Фото: Архива