Шта значи амерички заокрет према Републици Српској?

Вашингтон више не жели да преваспитава Западни Балкан, већ да њиме управља уз што мање трошкова и што више непосредне користи. За Републику Српску то може бити прилика за излазак из дипломатске изолације. Међутим, уколико се нови однос буде градио искључиво преко Милорада Додика и његовог политичко-пословног круга, добит ће првенствено припасти власти, а не грађанима и институцијама Републике Српске.

Пише: професор Стефан Сурлић

Промена америчког односа према Републици Српској није почела једним говором нити се може свести само на укидање санкција Милораду Додику. Променила се читава граматика америчке политике према Босни и Херцеговини.

Уместо језика демократске трансформације, јачања државних институција и дуготрајне међународне помоћи, Вашингтон све отвореније говори о стабилности, локалној одговорности, енергетици и америчким економским интересима. Најјасније је то саопштено пред Саветом безбедности Уједињених нација: Сједињене Државе више не теже „изградњи нација“ нити тешким међународним интервенцијама, већ решењима која ће проналазити домаћи политички актери, посебно представници три конститутивна народа.

У извештају Стејт департмента из маја 2026. године стабилност и напредовање америчких економских интереса постављени су као централни циљеви политике према Западном Балкану.

Ипак, Вашингтон формално није напустио подршку територијалном интегритету Босне и Херцеговине нити Дејтонском споразуму. Управо у тој комбинацији налази се суштина новог приступа: мање нормативног интервенционизма, више политичке трговине.

Још почетком 2025. године америчка политика према властима у Бањој Луци изгледала је потпуно другачије.

Министарство финансија САД проширивало је санкције на компаније и појединце које је описивало као део политичке и финансијске мреже породице Додик. Санкције више нису биле усмерене само на сецесионистичку реторику и оспоравање државних институција, већ и на корупцију, јавне послове, породичне компаније и покушаје заобилажења претходно уведених мера.

Затим је уследио преокрет. Након што је Народна скупштина Републике Српске повукла део спорних закона, а Додик формално напустио функцију председника РС, Вашингтон је тај потез представио као деескалацију. Америчке санкције су 29. октобра 2025. укинуте Додику, члановима његове породице, политичким сарадницима и већем броју повезаних компанија.

ОФАЦ је објавио опсежну листу уклоњених имена и правних лица, али без детаљног јавног образложења за сваки појединачни случај. Америчко објашњење било је прагматично: санкције нису замишљене као вечна казна, већ као инструмент за промену понашања.

Када је Бања Лука учинила уступке, Вашингтон је одговорио укидањем мера. Другим речима, санкције су претворене из моралне осуде у преговарачку валуту.

Није свака корист за Додика корист и за Републику Српску

За Додика је корист сасвим конкретна. Уклањање са америчке црне листе представља личну, политичку и симболичку рехабилитацију. Смањен је притисак на њему блиске компаније, олакшан је међународни финансијски промет, а отворена је и могућност директнијег приступа политичким круговима у Вашингтону.

Још важније, укидање санкција омогућава Додику да тврди да није променио своју политику, већ да је Америка променила однос према њему. У домаћој јавности он може представити уступке као тактичке, а амерички заокрет као потврду да је његова дугогодишња политика била исправна.

Проблем је што Република Српска није исто што и Милорад Додик.

Корист за Републику Српску морала би да се мери другачије: новим инвестицијама, лакшим приступом капиталу, стабилнијим институцијама, смањењем одласка становништва, већом конкуренцијом, јачањем приватног сектора и изласком из зависности од неколико политички привилегованих компанија.

За сада укидање санкција није праћено упоредивим америчким економским или институционалним пакетом намењеним широј заједници у РС. Другим речима, санкције су укинуте веома прецизно, док је корист за грађане остала прилично апстрактна. То је посебно важно због структуре власти у Републици Српској.

Недавна анализа Шведског института за међународне послове показује да Додикова политичка моћ није заснована само на његовој личној популарности, већ на дуготрајним клијентелистичким мрежама, приступу јавним ресурсима, контроли партијских структура и везама између политичке и економске елите.

Формални одлазак са функције зато не значи нужно и губитак стварне моћи. У таквом систему чак и објективно корисна спољнополитичка промена може бити приватизована. Могу остати резервисана за власт, партијске посреднике и компаније повезане са политичким врхом.

Тријумф дипломатије или тријумф лобирања?

Промена америчког приступа не може се одвојити од снажне лобистичке кампање вођене у Вашингтону.

Према анализи ОЦЦРП-а, Република Српска је током 2025. и 2026. године платила најмање 8,9 милиона долара за услуге једанаест лобистичких фирми. У појединим уговорима као циљеви су наведени укидање санкција Додику, слабљење положаја високог представника, па чак и стицање америчке подршке за независнији положај Републике Српске у односу на Сарајево.

Међу особама које су јавно или професионално заступале интересе власти из Бање Луке појавили су се људи блиски покрету Доналда Трампа, укључујући Род Благојевића, Рудија Ђулијанија и Мајкла Флина.

Додикова политичка порука је притом прилагођена новом идеолошком окружењу: Република Српска је представљана као конзервативна, хришћанска заједница коју угрожавају либералне европске бирократе и неизабрани међународни представници.

Таква аргументација много лакше проналази пут до данашњег републиканског Вашингтона него већ опробано позивање на Русију и Владимира Путина. 

Нема довољно доказа да се читав амерички заокрет објасни само лобирањем. Америчка политика према свету генерално је постала трансакционистичка, скептичнија према дуготрајним међународним мисијама и усмеренија на непосредне економске резултате. Ипак, подударност између циљева лобистичке кампање и каснијих одлука Вашингтона тешко је игнорисати.

Прво су укинуте санкције. Затим је појачан притисак на међународну архитектуру у БиХ. Када европски чланови Савета за спровођење мира нису подржали америчког кандидата за новог високог представника, Стејт департмент је упозорио да ће преиспитати америчко учешће у међународном присуству у Босни и Херцеговини.

То још не значи да је Вашингтон прихватио Додиков крајњи циљ. Али значи да су се неке његове дугогодишње критике међународног протектората приближиле званичном америчком језику.

За Републику Српску нови амерички приступ може имати и легитимну позитивну димензију. Дуготрајни међународни интервенционизам у БиХ заиста је произвео парадокс: институције постоје, али политичка одговорност већински изостаје, јер домаћи лидери сваки неуспех могу приписати високом представнику, страним амбасадама или представницима других народа.

Више простора за домаћи договор може натерати политичке актере да коначно преузму одговорност за одлуке.

Признавање да се БиХ не може стабилно водити без сагласности Срба, Бошњака и Хрвата такође није само уступак националистима, већ признање политичке реалности дејтонског система. Међутим, „локално власништво“ није исто што и власништво локалних политичких олигархија.

Ако се међународни надзор повлачи, а домаће правосуђе, медији и институције остану слаби, резултат неће бити више демократије, већ више неконтролисане власти.

Вашингтон фокисиран на интерес

Нова америчка политика не произлази из посебне наклоности према Републици Српској. Она произлази из Трамповог погледа на спољну политику: Америка треба да буде присутна тамо где може да добије стратешки, политички или економски повраћај. Због тога су у први план избили енергетски пројекти, инфраструктура и смањење зависности Западног Балкана од руског гаса.

Спорови око Јужне гасне интерконекције и улоге компаније ААФС, повезане са људима из Трамповог политичког окружења, показују како се геополитика, приватни капитал и дипломатија све више преплићу. Додикова подршка америчким енергетским иницијативама истовремено му омогућава да се у Вашингтону представља као потенцијални пословни партнер, упркос везама са Москвом.

За Републику Српску то потенцијално отвара простор да смањи једнострану зависност од Русије и да успостави практичнији однос са САД. Али америчка пословна политика није развојна помоћ. Она ће тражити концесије, енергетске уговоре, политичку стабилност и поуздане локалне партнере.

Ако је једини поуздани партнер један човек, корист ће поново бити персонализована. Ако партнер постану институције Републике Српске, локална привреда и транспарентни јавни поступци, онда амерички заокрет може прерасти у стварну стратешку прилику.

Важно је разумети да нови однос према Додику није прихваћен без противљења у Сједињеним Државама.

Група америчких сенатора је у марту 2026. затражила поновно увођење санкција, тврдећи да је Додик након њиховог укидања наставио са сецесионистичком реториком, нападима на институције БиХ и захтевима за одлазак високог представника.

Сенатори су оценили да првобитни покушај стабилизације није дао очекиване резултате. То значи да Додик није трајно „победио Америку“. Добио је простор унутар једне администрације и једног политичког тренутка. Промена односа снага у Вашингтону могла би поново вратити политику санкција.

Управо ту лежи проблем персонализоване дипломатије: она може донети брзу корист, али не и дугорочну сигурност. Оно што је једна администрација укинула политичком одлуком, друга може исто тако политичком одлуком поново увести. Институционално партнерство траје дуже од личног познанства. Правна сигурност вреди више од фотографије са утицајним лобистом.

Зато право питање није да ли је нови амерички приступ добар или лош. Питање је ко ће присвојити његове резултате?

Све док се Република Српска у Вашингтону представља преко једног човека, свака америчка политика према њој биће пре свега политика према том човеку. А највећа опасност за Републику Српску можда није да је свет не прихвати, већ да свет поверује да Република Српска и Милорад Додик представљају једно те исто.

За БН ТВ портал:

Стефан Сурлић, ванредни професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду (Фото: БН)