Šta znači američki zaokret prema Republici Srpskoj?

Vašington više ne želi da prevaspitava Zapadni Balkan, već da njime upravlja uz što manje troškova i što više neposredne koristi. Za Republiku Srpsku to može biti prilika za izlazak iz diplomatske izolacije. Međutim, ukoliko se novi odnos bude gradio isključivo preko Milorada Dodika i njegovog političko-poslovnog kruga, dobit će prvenstveno pripasti vlasti, a ne građanima i institucijama Republike Srpske.

Piše: profesor Stefan Surlić

Promena američkog odnosa prema Republici Srpskoj nije počela jednim govorom niti se može svesti samo na ukidanje sankcija Miloradu Dodiku. Promenila se čitava gramatika američke politike prema Bosni i Hercegovini.

Umesto jezika demokratske transformacije, jačanja državnih institucija i dugotrajne međunarodne pomoći, Vašington sve otvorenije govori o stabilnosti, lokalnoj odgovornosti, energetici i američkim ekonomskim interesima. Najjasnije je to saopšteno pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija: Sjedinjene Države više ne teže „izgradnji nacija“ niti teškim međunarodnim intervencijama, već rešenjima koja će pronalaziti domaći politički akteri, posebno predstavnici tri konstitutivna naroda.

U izveštaju Stejt departmenta iz maja 2026. godine stabilnost i napredovanje američkih ekonomskih interesa postavljeni su kao centralni ciljevi politike prema Zapadnom Balkanu.

Ipak, Vašington formalno nije napustio podršku teritorijalnom integritetu Bosne i Hercegovine niti Dejtonskom sporazumu. Upravo u toj kombinaciji nalazi se suština novog pristupa: manje normativnog intervencionizma, više političke trgovine.

Još početkom 2025. godine američka politika prema vlastima u Banjoj Luci izgledala je potpuno drugačije.

Ministarstvo finansija SAD proširivalo je sankcije na kompanije i pojedince koje je opisivalo kao deo političke i finansijske mreže porodice Dodik. Sankcije više nisu bile usmerene samo na secesionističku retoriku i osporavanje državnih institucija, već i na korupciju, javne poslove, porodične kompanije i pokušaje zaobilaženja prethodno uvedenih mera.

Zatim je usledio preokret. Nakon što je Narodna skupština Republike Srpske povukla deo spornih zakona, a Dodik formalno napustio funkciju predsednika RS, Vašington je taj potez predstavio kao deeskalaciju. Američke sankcije su 29. oktobra 2025. ukinute Dodiku, članovima njegove porodice, političkim saradnicima i većem broju povezanih kompanija.

OFAC je objavio opsežnu listu uklonjenih imena i pravnih lica, ali bez detaljnog javnog obrazloženja za svaki pojedinačni slučaj. Američko objašnjenje bilo je pragmatično: sankcije nisu zamišljene kao večna kazna, već kao instrument za promenu ponašanja.

Kada je Banja Luka učinila ustupke, Vašington je odgovorio ukidanjem mera. Drugim rečima, sankcije su pretvorene iz moralne osude u pregovaračku valutu.

Nije svaka korist za Dodika korist i za Republiku Srpsku

Za Dodika je korist sasvim konkretna. Uklanjanje sa američke crne liste predstavlja ličnu, političku i simboličku rehabilitaciju. Smanjen je pritisak na njemu bliske kompanije, olakšan je međunarodni finansijski promet, a otvorena je i mogućnost direktnijeg pristupa političkim krugovima u Vašingtonu.

Još važnije, ukidanje sankcija omogućava Dodiku da tvrdi da nije promenio svoju politiku, već da je Amerika promenila odnos prema njemu. U domaćoj javnosti on može predstaviti ustupke kao taktičke, a američki zaokret kao potvrdu da je njegova dugogodišnja politika bila ispravna.

Problem je što Republika Srpska nije isto što i Milorad Dodik.

Korist za Republiku Srpsku morala bi da se meri drugačije: novim investicijama, lakšim pristupom kapitalu, stabilnijim institucijama, smanjenjem odlaska stanovništva, većom konkurencijom, jačanjem privatnog sektora i izlaskom iz zavisnosti od nekoliko politički privilegovanih kompanija.

Za sada ukidanje sankcija nije praćeno uporedivim američkim ekonomskim ili institucionalnim paketom namenjenim široj zajednici u RS. Drugim rečima, sankcije su ukinute veoma precizno, dok je korist za građane ostala prilično apstraktna. To je posebno važno zbog strukture vlasti u Republici Srpskoj.

Nedavna analiza Švedskog instituta za međunarodne poslove pokazuje da Dodikova politička moć nije zasnovana samo na njegovoj ličnoj popularnosti, već na dugotrajnim klijentelističkim mrežama, pristupu javnim resursima, kontroli partijskih struktura i vezama između političke i ekonomske elite.

Formalni odlazak sa funkcije zato ne znači nužno i gubitak stvarne moći. U takvom sistemu čak i objektivno korisna spoljnopolitička promena može biti privatizovana. Mogu ostati rezervisana za vlast, partijske posrednike i kompanije povezane sa političkim vrhom.

Trijumf diplomatije ili trijumf lobiranja?

Promena američkog pristupa ne može se odvojiti od snažne lobističke kampanje vođene u Vašingtonu.

Prema analizi OCCRP-a, Republika Srpska je tokom 2025. i 2026. godine platila najmanje 8,9 miliona dolara za usluge jedanaest lobističkih firmi. U pojedinim ugovorima kao ciljevi su navedeni ukidanje sankcija Dodiku, slabljenje položaja visokog predstavnika, pa čak i sticanje američke podrške za nezavisniji položaj Republike Srpske u odnosu na Sarajevo.

Među osobama koje su javno ili profesionalno zastupale interese vlasti iz Banje Luke pojavili su se ljudi bliski pokretu Donalda Trampa, uključujući Rod Blagojevića, Rudija Đulijanija i Majkla Flina.

Dodikova politička poruka je pritom prilagođena novom ideološkom okruženju: Republika Srpska je predstavljana kao konzervativna, hrišćanska zajednica koju ugrožavaju liberalne evropske birokrate i neizabrani međunarodni predstavnici.

Takva argumentacija mnogo lakše pronalazi put do današnjeg republikanskog Vašingtona nego već oprobano pozivanje na Rusiju i Vladimira Putina. 

Nema dovoljno dokaza da se čitav američki zaokret objasni samo lobiranjem. Američka politika prema svetu generalno je postala transakcionistička, skeptičnija prema dugotrajnim međunarodnim misijama i usmerenija na neposredne ekonomske rezultate. Ipak, podudarnost između ciljeva lobističke kampanje i kasnijih odluka Vašingtona teško je ignorisati.

Prvo su ukinute sankcije. Zatim je pojačan pritisak na međunarodnu arhitekturu u BiH. Kada evropski članovi Saveta za sprovođenje mira nisu podržali američkog kandidata za novog visokog predstavnika, Stejt department je upozorio da će preispitati američko učešće u međunarodnom prisustvu u Bosni i Hercegovini.

To još ne znači da je Vašington prihvatio Dodikov krajnji cilj. Ali znači da su se neke njegove dugogodišnje kritike međunarodnog protektorata približile zvaničnom američkom jeziku.

Za Republiku Srpsku novi američki pristup može imati i legitimnu pozitivnu dimenziju. Dugotrajni međunarodni intervencionizam u BiH zaista je proizveo paradoks: institucije postoje, ali politička odgovornost većinski izostaje, jer domaći lideri svaki neuspeh mogu pripisati visokom predstavniku, stranim ambasadama ili predstavnicima drugih naroda.

Više prostora za domaći dogovor može naterati političke aktere da konačno preuzmu odgovornost za odluke.

Priznavanje da se BiH ne može stabilno voditi bez saglasnosti Srba, Bošnjaka i Hrvata takođe nije samo ustupak nacionalistima, već priznanje političke realnosti dejtonskog sistema. Međutim, „lokalno vlasništvo“ nije isto što i vlasništvo lokalnih političkih oligarhija.

Ako se međunarodni nadzor povlači, a domaće pravosuđe, mediji i institucije ostanu slabi, rezultat neće biti više demokratije, već više nekontrolisane vlasti.

Vašington fokisiran na interes

Nova američka politika ne proizlazi iz posebne naklonosti prema Republici Srpskoj. Ona proizlazi iz Trampovog pogleda na spoljnu politiku: Amerika treba da bude prisutna tamo gde može da dobije strateški, politički ili ekonomski povraćaj. Zbog toga su u prvi plan izbili energetski projekti, infrastruktura i smanjenje zavisnosti Zapadnog Balkana od ruskog gasa.

Sporovi oko Južne gasne interkonekcije i uloge kompanije AAFS, povezane sa ljudima iz Trampovog političkog okruženja, pokazuju kako se geopolitika, privatni kapital i diplomatija sve više prepliću. Dodikova podrška američkim energetskim inicijativama istovremeno mu omogućava da se u Vašingtonu predstavlja kao potencijalni poslovni partner, uprkos vezama sa Moskvom.

Za Republiku Srpsku to potencijalno otvara prostor da smanji jednostranu zavisnost od Rusije i da uspostavi praktičniji odnos sa SAD. Ali američka poslovna politika nije razvojna pomoć. Ona će tražiti koncesije, energetske ugovore, političku stabilnost i pouzdane lokalne partnere.

Ako je jedini pouzdani partner jedan čovek, korist će ponovo biti personalizovana. Ako partner postanu institucije Republike Srpske, lokalna privreda i transparentni javni postupci, onda američki zaokret može prerasti u stvarnu stratešku priliku.

Važno je razumeti da novi odnos prema Dodiku nije prihvaćen bez protivljenja u Sjedinjenim Državama.

Grupa američkih senatora je u martu 2026. zatražila ponovno uvođenje sankcija, tvrdeći da je Dodik nakon njihovog ukidanja nastavio sa secesionističkom retorikom, napadima na institucije BiH i zahtevima za odlazak visokog predstavnika.

Senatori su ocenili da prvobitni pokušaj stabilizacije nije dao očekivane rezultate. To znači da Dodik nije trajno „pobedio Ameriku“. Dobio je prostor unutar jedne administracije i jednog političkog trenutka. Promena odnosa snaga u Vašingtonu mogla bi ponovo vratiti politiku sankcija.

Upravo tu leži problem personalizovane diplomatije: ona može doneti brzu korist, ali ne i dugoročnu sigurnost. Ono što je jedna administracija ukinula političkom odlukom, druga može isto tako političkom odlukom ponovo uvesti. Institucionalno partnerstvo traje duže od ličnog poznanstva. Pravna sigurnost vredi više od fotografije sa uticajnim lobistom.

Zato pravo pitanje nije da li je novi američki pristup dobar ili loš. Pitanje je ko će prisvojiti njegove rezultate?

Sve dok se Republika Srpska u Vašingtonu predstavlja preko jednog čoveka, svaka američka politika prema njoj biće pre svega politika prema tom čoveku. A najveća opasnost za Republiku Srpsku možda nije da je svet ne prihvati, već da svet poveruje da Republika Srpska i Milorad Dodik predstavljaju jedno te isto.

Za BN TV portal:

Stefan Surlić, vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (Foto: BN)