"Олуја" представља кршење конвенције о геноциду из 1948.

Амерички стручњак за Балкан Стивен Мејер упозорава да пресуда Жалбеног вијећа Хашког трибунала хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу - понижава и тривијализује оно што се догодило крајишким Србима, јер акција Хрватске војске у љето 1995.

Република Српска 17.12.2012 | 04:34 Амерички стручњак за Балкан Стивен Мејер упозорава да пресуда Жалбеног вијећа Хашког трибунала хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу - понижава и тривијализује оно што се догодило крајишким Србима, јер акција Хрватске војске у љето 1995. сигурно представља кршење Конвенције о геноциду из 1948. године. Мејер је у ауторском тексту за Срну под називом "Неправда у Хагу?" нагласио да одлука Жалбеног вијећа у случају Готовине и Маркача, у ствари, оправдава "Олују" на начин на који ниједна српска операција није оправдана. "Жалбено вијеће прихватило је аргумент да нема доказа који поткрепљују да је масовни егзодус Срба из Крајине био циљ Хрватске војске. Умјесто тога, Жалбено вијеће саопштило је да је егзодус био узгредан у оквиру легитимне војне операције. Историја је показала да је ово веома тешко прихватити", истиче Мејер. Он наглашава да неколико стотина хиљада Срба није имало много опција на располагању, осим да бјеже или да буду убијени, а највећи дио њихове имовине је уништен. Да су исти стандарди примијењени на Милана Лукића, као команданта "Бијелих орлова", и Здравка Толимира, шефа војно-обавјештајне службе у области Сребреница 1995. године, да ли би, упитао је Мејер, од Жалбеног вијећа било тражено да ослободи и Лукића и Толимира такође? Он наглашава да се повремено чини да постоје чврсти докази према међународном праву за осуду оптуженика у Хагу, међутим, што је чешћи случај, недостатак директних доказа кривичног дјела, како је дефинисан међународним правним стандардима /Женевска конвенција и Конвенција о геноциду из 1948/ и/или грешке у интерпретацији закона или неједнака примјена закона могу да имају дубоке импликације. Мејер сматра да се пречесто строга примјена међународног права и прописи о доказима не поштују како би требало ни од Тужилаштва нити од Суда. Он је закључио да је веома често Суд подразумијевао концепт "командне одговорности", који није толико легалан. "Командна одговорност је амерички принцип који је првобитно дефинисао Пентагон, чиме је идентификована група на највишем нивоу процеса доношења одлука. У покушају да проводи `правду` на Балкану /или другим мјестима/ Вашингтон је увидио да је тај термин `подесан` да се подрже оптужнице засноване на командној одговорности. То омогућава Међународном кривичном суду за Југославију да значајно прошири простор за дјеловање тужилаца, да има више прилика за оптуживање, и према томе оптужи високе нивое власти на Балкану, који су можда учествовали или нису учествовали у кривичним дјелима, а само зато јер су они на врху љествице у процесу доношења одлука и, према томе, претпоставља се да су умијешани", навео је Мејер. Командна одговорност је, према томе, суштински техника која се користи маскирана у законске принципе, када тих принципа нема и када треба постићи политичке поене, сматра Мејер. Сходно томе, истакао је Мејер, командна одговорност је саставни дио "правде побједника", идеје да побједничка страна у рату одређује параметре правног поступка. Комбинација командне одговорности и правде побједника у историјском смислу пружа побједничкој страни огромну предност у оптужницама и судским поступцима и Хашки трибунал у том смислу није изузетак. Мејер је нагласио да постоје два основна разлога зашто је већи број Срба осуђен за ратне злочине у Хагу у односу на муслимане или Хрвате - први је да постоје убједљиви докази да је више Срба починило кривична дјела према међународном праву, а други разлог је да су поступци за ратне злочине усмјерени против Срба. Он је истакао да нема сумње да је српска војска починила грозне злочине током ратова 1990-тих и постоје чврсти докази који то поткрепљују, али је тешкоћа то што постоји довољно доказа који указују да муслимани и Хрвати, такође, треба да буду оптужени према међународном праву и, док је било тек неколико оптужница, постоји их много више које су могле и требало да буду подигнуте. "То, наравно, значи да изгледа да постоји пристрасност против српске војске. Одлука Жалбеног вијећа да одбаци пресуде о кривици против Готовине и Маркача је посебно значајна у односу на случајеве против Лукића и Толимира. Жалбено вијеће није рекло да злочини нису почињени, већ само да нису нашли доказе `удруженог злочиначког подухвата`. Може се поставити питање да су исти стандарди примијењени у случају српских генерала да ли би Жалбено вијеће и њих ослободило", истакао је Мејер. Али, постоји можда трачак наде, нагласио је Мејер, јер ако Жалбено вијеће примијени исте стандарде у случајевима попут оних против Лукића и Толимира, као што су учинили код Готовине и Маркача, да ли ће се видјети исти резултати? "Иако многа питања остају без одговора, дугорочно гледано српски оптуженици и цјелокупни поступци у случајевима ратних злочина могли би имати користи од одлуке Жалбеног вијећа. То би могло да присили цијели Хашки трибунал да се приближи, наклони правним принципима, а одмакне од командне одговорности и правде побједника. Вријеме ће показати", навео је Мејер у ауторском тексту за Срну под називом "Неправда у Хагу?". Мејер је пензионисани професор вашингтонског Универзитета за националну одбрану и бивши високопозиционирани службеник ЦИА-е за Балкан.