Благојевић: Шта (ни)је дискриминација 

Када Протокол број 12 уз Европску конвенцију о људским правима прописује у члану 1. да се уживање сваког права које предвиђа закон државе мора осигурати без дискриминације по било ком основу, то не значи да тиме Европска конвенција наређује државама њеним чланицама какав садржај морају имати закони државе.

Умјесто тога то значи да, рецимо на примјеру социјалне помоћи, не наређује Европска конвенција да та помоћ законом мора бити дата свакоме ко живи у тој држави, то јест неће се радити о дискриминацији у смислу члана 1. Протокола број 12 ако држава својим законом о социјалној заштити пропише да право на помоћ имају само одређена, а не сва лица.

Јер Европска конвенција ниједном својом одредбом не прописује, нити је то њен домен, каква ће социјална права и којим лицима држава гарантовати својим законом. 

Умјесто тога оно што Европска конвенција захтијева од државе је то да, у ономе што гарантује својим законом одређеном кругу лица (а не свим лицима), не буде дискриминације међу лицима из тог законом одређеног круга, тј. да не буде да ипак некима од њих припада, а другима да не припада неко право.

Стога ће се у оваквом случају радити о дискриминацији само ако би законом из наведене социјалне области било прописано да у категорији лица у стању социјалне потребе нека од тих лица ипак немају то право.

Ово је важно имати у виду и рећи нашој јавности, с обзиром на чињеницу да се на члан 1. Протокола број 12 позвао Европски суд за људска права у својој најновијој одлуци у предмету Златан Бегић против БиХ од 3.2.2026. године, усвајајући по основу тог члана апликацију Бегића.

Учинивши то Европски суд је, намјерно или не, испустио из вида да Европска конвенција ниједном својом одредбом не забрањује државама да у својим уставима пропишу постојање конститутивних народа и да по том основу обављање одређених државних функционерских мјеста пропишу као право лица која су припадници неког од тих народа. 

Другим ријечима, не забрањује Европска конвенција Федерацији БиХ да у свом Уставу пропише да предсједник и два потпредсједника тог ентитета могу бити само лица која су припадници једног од три конститутивна народа у Федерацији БиХ.

Не, дакле, Европска конвенција то не забрањује, јер је то питање унутрашњег државног уређења. 

Умјесто тога, оно што у таквим случајевима једино захтијева члан 1. Протокола број 12 је да не смије бити дискриминације међу оним лицима која из круга наведених конститутивних народа имају право да се кандидују и да буду предсједник, односно потпредсједник Федерације БиХ.

Стога би постојала дискриминација, а тиме и повреда члана 1. Протокола број 12 која се не би могла оправдати ниједним објективним и разумним разлогом, само ако би, рецимо, Уставом Федерације БиХ било прописано да право кандидовања на наведене функције имају Хрвати или Срби или Бошњаци из одређених, а не свих кантона у Федерацији БиХ. 

С тим у вези не би било разумно објашњење такве одредбе у Уставу Федерације БиХ које би ишло за тим да, на примјер, Срба нема у Босанско-подрињском кантону, или их има у занемарљиво малом броју, па да зато они из тог кантона не могу бити кандидовани за предсједника или потпредсједника Федерације БиХ.

Исто би било и ако би Хрватима из Посавског кантона, због тога што се ради о површином веома малом кантону, из тог "разлога" било ускраћено да буду предсједник или потпредсједник Федерације.

Такви и други слични примјери били би дискриминација која нема легитиман циљ, усљед чега би се радило о повреди члана 1. Протокола број 12.

То је, дакле, циљ и домашај те одредбе Европске конвенције о људским правима, а не оно што би да наметне Европски суд за људска права у својој најновијој одлуци у предмету Златан Бегић против БиХ.

Управо због тих разлога, није повреда Европске конвенције ни то што Устав Федерације БиХ у поглављу ИИ.А. у члану 2. став 2. свим грађанима Федерације БиХ гарантује политичка права учешћа у јавним пословима, а након тога ипак прописује изузетак у случају послова предсједника и потпредсједника Федерације БиХ. 

Те двије одредбе Устава Федерације БиХ имају једнаку правну снагу, усљед чега би погрешно Европски суд за људска права у најновијој одлуци у предмету Златан Бегић да наметне да одредба из поглавља ИИ.А. члан 2. став 2. Устава Федерације БиХ наводно има јачу правну снагу од одредбе тог истог устава о предсједнику и потпредсједницима Федерације БиХ.

Такво настојање Европског суда нема упориште у Европској конвенцији о људским правима, Уставу БиХ, а ни у Уставу Федерације БиХ, усљед чега се ради о арбитрерном понашању Европског суда, а не о на праву утемељеној судској одлуци.

Др Милан Благојевић