Обућарска индустрија Српске је “на инфузији”

Због глобалне економске кризе, пада потрошње и нелојалне конкуренције обућарска индустрију Републике Српске је “на инфузији” и налази се у једном од најтежих периода у посљедњих неколико деценија.

Складишта су пуна, поруџбине је све мање, отказују се или одгађају, трошкови пословања расту, а и радника је све мање. Из тог сектора властима поручују да, уколико желе да опстану, држава мора да им пружи руку спаса.

За обућарске фирме у Српској прошла година била је, кажу, једна од најтежих. Годинама су биле ослоњене на извоз у земље Европке уније, прије свега Њемачку, али је глобална економска криза довела до пада куповне моћи њихових становника. Уговора за извоз је све мање.  

“90 одсто производа извозимо за Њемачку која је у јако тешкој економској ситуацији. Њемачка је до прије 4-5 година куповала 10 пари ципела по глави становника. На толики број становника, то су огромне количине. Сад купује два пара. Падом аутоиндустрије, гдје су биле највеће плате, пала је и  потражња, не само за обућом него за свим”, каже директор фабрике обуће “Бема” из Бањалуке, Маринко Умичевић.

Додаје да су магацини пуни обуће, па потражња пада, а и производња јее смањена па су тако прошле године имали за 25% смањену реализацију него што смо имали 2024. године.

Радован Пазуревић, власник компаније "Санино" из Дервенте, каже да се њихови партнери помало враћају у Азију.

“Нажалост, нама су Кинези, Индијци, Вијетнамци, Пакистанци, конкуренција. То су многољудне државе гдје много људи ради за релативно ниску цијену рада и ми им не можемо конкурисати. На свјетској пијаци се произведе 30 милијарди пари ципела. Азијско тржиште производи преко 60%”, објашњава Пазуревић.

Домаће фирме, дакле, све теже парирају, прије свега, неконтролисаном увозу обуће путем онлајн платформи и то обуће направљене, од како тврде, рециклиране пластике.

“Ми смо покушали са домаћом производњом. Имамо двије радње у којима раде жене пред пензијом. Добро нам је кренуло, али доласком ТЕМУ-а смо доживјели шамарчину од које се не можемо опоравити. Куповао сам нек ципеле које коштају 5 КМ, а које су стигле на кућну адресу. Тај ТЕМУ је дигао Европу на ноге, али и нас овдје”, наводи Умичевић.

“Пратимо најнижу плату, пратимо инфлацију, па разговарамо са партнерима и тражимо повећање вриједности нашег рада. Они то не прихватају јер не знају да немамо избора, знају да нам нико не куца на врата. Знају за Азију, знају чак сада и за Африку, која се сада помало буди”, додаје Пазуревић.

Ту проблемима произвођача обуће није крај. Поред свега, тешко је набавити и репроматеријал јер највећи произвођачи полако дижу руке од производње. Радника је све мање, поготово оних школованих јер школа нема, а нема ни интересовања. Пресудна би била помоћ са нивоа БиХ.

“Нека нас ослободе ПДВ-а на превоз и топли оброк. То је за мене 100.000 КМ мјесечно, годишње 1.200.000 КМ. То је неких 9 % мјесечно. Када би биле веће плате мојих радника, била би већа и њихова куповна моћ, а тиме и ПДВ и поврат држави. Међутим, држава очито више не живи од привреде”, истиче Умичевић.

Пазуревић додаје да им је потребна стратегија и договор са ресорним министарством.

“Потребно им је рећи да за 5-7 година ми нећемо имати обућарску индустрију и да видимо да ли нам то треба или не треба. Ако не треба, да видимо шта ћемо са људима, ако нам треба, да направимо услове да ми почнемо да радимо. То је једини начин, да почнемо да развијамо властиту производњу.”

Једини спас за све домаће фабрике за производњу је, додаје Умичевич, да започнемо домаћу производњу.

“Онда би сва државна предузећа требало да купују домаћу обућу, а не ципеле из иностранства. Њима би требало да се придруже болнице, општине и сви остали. Тако би било посла за нас, не требају нам странци”, јасан је Умичевић.

Обућари се, како истичу, боре да наставе своју производњу, а да ли ће успјети, то не зна нико. Запад их, кажу држи на инфузији јер им не одговара да им буду конкуренција. Надају се да ће им помоћ државе ипак стићи да не би остали “боси на трњу".

(БН) Фото: БН