Додик не смије ни до амбасаде, а камоли до Америке

Недавна најава Милорада Додика да, на позив два конгресмена, путује у Америку изазвала је разне коментаре и у јавности и на друштвеним мрежама.

Један корисник на фејсбук профилу, под надимком "Хајдук Вељко", бавио се темом Додикове најаве о путу за Америку и његове рехабилитације у тој земљи. За добре познаваоце Додикове политике, то је још једна само изборна прича којом Додик вјештачки одржава моћ код својих присталица...

Овако то изгледа у тексту "Хајдук Вељка"

- У јавности се продаје прича о “позиву за Америку” као о некој врсти политичке рехабилитације, као о тренутку када ће се велики играч појавити на великој сцени и доказати да је “опет прихваћен”. Али, у овом сценарију, цијела ствар има једноставније објашњење: Додик не смије ни до Амбасаде САД, а камоли у САД.

Прво, амбасада. Зашто не би отишао ни тамо? Зато што је амбасада мјесто гдје мит умире у пет минута. Један разговор, једна процедура, једна хладна административна одлука — и готова је најважнија политичка прича која му данас држи главу изнад воде. Јер ако би се десило да га одбију за визу, нестаје његов посљедњи штит: нестаје легенда о “међународном повратку”, о “скидању етикете”, о “новом почетку”.

Одбијеница није само папир. Одбијеница је политички крај наратива којим купује вријеме, одвлачи пажњу и држи властиту базу у увјерењу да је и даље “важан”.

Друго, чак и када бисмо у овом сценарију претпоставили да визу добије — и даље остаје оно због чега се у Америку не иде олако. Додик се боји САД не због протокола, него због система. Јер тамо се политика завршава оног тренутка кад крене правосуђе.

Истраге ФБИ и Министарства правде (ДОЈ) због међународне корупције, чине то да авион за САД није путовање — него ризик. А ако су у ту причу уплетени и одређени функционери ОФАЦ, онда то више није локална препирка ни балканска представа; то је терен на којем се не игра на микрофоне и митинге, него на списе, свједоке, надзоре и оптужнице.

Зато ће Додик урадити оно што увијек ради кад се приближи зона у којој не контролише исход: повући ће се, али уз оправдање које звучи патриотски и “државнички”. Рећи ће да мора остати због поновљених избора, да је “одговоран”, да “не оставља народ”, да је “важан тренутак”. Формално: избори. Суштински: страх.

Јер избори су савршен параван. Избори су изговор који нико не смије превише напасти, а сви га разумију. И док јавно игра улогу човјека који “жртвује пут у Америку због народа”, у позадини стоји сасвим друга логика: у Америци се не боји политичког противника, него онога што му Американци спремају када престане бити тема дневне политике, а постане предмет озбиљне процедуре.

Прича о “позиву” није доказ моћи — него тест храбрости који неће положити. Не зато што нема пасош, него зато што му је превелик ризик да се појави тамо гдје се митови не преговарају, него провјеравају. И зато ће “одустајање због избора” бити само уредно спакован алиби за оно што је стварно: паничан страх да би пут у САД могао бити једносмјерна карта за крај његове најважније представе.

(Текст преузет с фејсбук профила Хајдук Вељко) Фото: Илустрација/Фејсбук