Како је у вријеме комунизма настао филм "Марш на Дрину"

Филм „Марш на Дрину“ (1964) настао је као амбициозан пројекат обележавања педесетогодишњице Церске битке, прве победе савезника у Првом светском рату. Режирао га је Жика Митровић, који је заједно са Арсеном Диклићем написао сценарио.

Ево кључних детаља о томе како је филм настао и шта га је учинило посебним:

​1. Историјска основа и припрема

​Филм није замишљен као сува историјска хроника битке, већ као интимна драма једне артиљеријске батерије Комбиноване дивизије. Сценарио је делом био инспирисан приповетком „Пробој“ Радоја Јанковића из 1926. године, али и аутентичним сведочанствима преживелих ратника који су у време снимања (1963/64) још увек били живи и служили као консултанти.

​2. Рекордно брзо снимање

​Иако изгледа грандиозно, филм је снимљен у невероватно кратком року од само два месеца. Због журбе да се филм заврши на време за годишњицу, монтажа се радила „у ходу“:

- ​Екипа је била смештена у хотелу „Гранд“ у Ваљеву.

- ​Жика Митровић је развијене траке од претходног дана монтирао директно у својој хотелској соби.

​3. Аутентичне локације и помоћ војске

​Снимање је обављено у Ваљеву и околини (брда око Ваљева су „глумила“ Цер), Тешњару, Аранђеловцу и Београду. Велику подршку пружила је тадашња ЈНА:

​Војска је обезбедила статисте, коњичку опрему и оригиналне руске пољске топове М1917 из Првог светског рата, што је филму дало невероватну визуелну аутентичност.

​4. Занимљивости са сета

​Прва псовка на филму: Чувена сцена у којој Љуба Тадић (мајор Курсула) пред смрт изговара: „Дрино, јебем ти...“ ушла је у историју као једна од првих псовки у југословенској кинематографији. Занимљиво је да се током снимања те сцене Љуби Тадићу запалио костим на леђима од пиротехнике, али он није прекидао глуму док кадар није завршен.

​Политичка подршка: Иако је тема била српска војска из Краљевине, филм је имао подршку тадашњих власти. Познато је да је Слободан Пенезић Крцун, тадашњи високи функционер, често посећивао екипу на сету и чак лично возио глумце до Београда.

​5. Музика као симбол

​Филм је добио име по чувеном маршу Станислава Биничког. Интересантно је да је композиција била деценијама запостављена, а њена популарност је поново букнула шездесетих година прошлог века (након што је Иво Андрић добио Нобелову награду и марш био популаризован у Шведској), што је додатно мотивисало снимање филма.

​Филм је на фестивалу у Пули освојио Велику сребрну арену, док је Жика Митровић добио Златну арену за режију, а Љуба Тадић за најбољу мушку улогу.

(БН/АЛ) Фото: Сцреенсхоот