Истина о српским и хрватским судијама у Уставном суду БиХ

Једна неистина нам се већ дуже вријеме жели наметнути и оставити као наводна истина генерацијама које тек треба да дођу, а односи се на српске и хрватске судије које су до сада судовале у Уставном суду Босне и Херцеговине.

Пише: Др Милан Благојевић

Ради се о неистини коју понајвише понавља Славко Митровић, један од најмоћнијих појединаца из најближег окружења Милорада Додика. 

Суштина те неистине, коју је Митровић поновио и у свом најновијем тексту у Гласу Српске од 5.1.2026. године, своди се на следећу тврдњу:

"Актери кршења (Дејтонског споразума) били су странци у ликовима високих представника и самозваног и самоизабраног Савјета за имплементацију мира (ПИК), који није ни поменут у Дејтонском споразуму. Потом су то потврђивале стране судије заједно са бошњачким судијама у Уставном суду БиХ".

Дакле, по Митровићу испада да су, када је ријеч о противправном владању високих представника у БиХ, само иностране и бошњачке судије у Уставном суду БиХ аминовале то насиље над државом и правом, а да су српске и хрватске судије у свему томе биле наводно цвијеће.

Међутим, истина о томе је сасвим другачија.

Наиме, никада до данас ниједан српски и хрватски судија у том суду није издвојио своје мишљење и рекао да високи представник нема, као што заиста нема, право да намеће своју вољу као закон у БиХ.

Када се први пут пред Уставним судом БиХ поставило питање да ли високи представник има право да намеће закон, што је учињено након што је тадашњи високи представник Волфганг Петрич 13.1.2000. године наметнуо свој тзв. закон о државној граничној служби (ДГС-у), ниједан судија Уставног суда БиХ (дакле не само бошњачке и иностране, већ ни српске и хрватске судије) у одлуци тог суда, број У-9/00 од 3.11.2000. године, није рекао да високи представник нема право да намеће законе у БиХ и да се тиме крши Устав БиХ.  

Не, ниједан од судија тог суда није то рекао. 

Једино је Снежана Савић, тадашња суткиња Уставног суда БиХ, у њеном издвојеном мишљењу написала да Уставни суд БиХ наводно нема никакву надлежност над актима високог представника.

Међутим, на овај начин Савићка није рекла да високи представник нема право да намеће законе у БиХ, већ је прибјегла тврдњи да Уставни суд БиХ наводно није надлежан да одлучује о томе, иако је очигледно да је једино тај суд надлежан да брани Устав БиХ од било чијег напада на њега. Јер, у члану 6. тог устава је прописано да је Уставни суд БиХ надлежан да подржи (брани) Устав БиХ ма од кога долазио напад на њега.

Ситуација из предмета број У-9/00 касније се само понављала у свим другим случајевима у Уставном суду БиХ. Дакле, ни у тим другим предметима (У-16/00, У-25/00, У-40/00, У-26/01, У-15/21, У-27/22) никада не само бошњачке и иностране судије, већ ни српске и хрватске судије у Уставном суду БиХ нису гласале против наметнутих аката високих представника нити рекле да високи представник нема право на то, јер се тиме крши Устав БиХ, који у члану 3.3б) забрањује такво владање државом чланицом УН.

Они који би да фалсификују право стање ствари о томе знају често износити да су нас српске и хрватске судије у Уставном суду БиХ наводно браниле од насиља охаеризма у случају наметнутог тзв. закона о Суду БиХ.

Међутим, и то је неистина.

Наиме, у предмету број У-26/01 у којем је Уставни суд БиХ 28.9.2001. године одлучивао о тзв. закону Волфганга Петрича о Суду БиХ и одлучио да је тај "закон" наводно у складу са Уставом БиХ, ниједан од српских судија (Снежана Савић и Витомир Поповић), као и хрватске судије (Мирко Зовко и Звонко Миљко) нису рекле да високи представник нема право да намеће тај закон и да је тиме прекршен Устав БиХ, већ су у својим издвојеним мишљењима износили тврдњу да Устав БиХ не спомиње постојање Суда БиХ, заборављајући при томе одредбу Устава БиХ (члан 3.5а) којом је прописано да, ако се ентитети о томе договоре а не ако то наметне ОХР, на нивоу БиХ може бити основана и институција каква је Суд БиХ.

Индикативан је и предмет број У-15/21. У том случају Уставни суд БиХ је 14.7.2022. године практично поништио Закон Народне скупштине Републике Српске о непримјењивању тзв. закона Валентина Инцка о забрани негирања геноцида. И у том случају судије из Републике Српске (Миодраг Симовић и Златко Кнежевић) нити хрватске судије (Мато Тадић и Валерија Галић) ниједног тренутка нису рекле да високи представник Валентин Инцко нема право да намеће законе и да је таквим његовим чином прекршен Устав БиХ. Не, нико од њих то није рекао.

Својеврсну кулминацију оваквог понашања хрватских судија, као и судија из Републике Српске у Уставном суду БиХ, представља предмет тог суда број У-27/22. У њему је тај суд отишао тако далеко да је у одлуци од 23.3.2023. године рекао да је Кристијан Шмит високи представник и да је наводно у складу са Уставом БиХ у октобру 2022. године наметнуо амандмане на Устав Федерације БиХ и Изборни закон БиХ. За такву одлуку нису гласале само бошњачке и иностране судије, већ и хрватска суткиња Валерија Галић (док је Мато Тадић био одсутан), те Златко Кнежевић као судија из Републике Српске.

Није згорег скренути пажњу и на чињеницу да хрватске судије у Уставном суду БиХ нису гласале против одлуке тог суда којом је суђено историји, тј. 9. јануару као Дану Републике Српске, нити су биле против одлука о тзв. државној имовини које иду за тим да неуставно развласте ентитете од њихове имовине.

Најзад, и у предмету по апелацији Милорада Додика против пресуде Суда БиХ којом је осуђен за Шмитово кривично дјело неизвршење одлука високог представника, Уставни суд БиХ (у којем, истина, тада није било судија из Републике Српске), није рекао, дакле ни хрватске судије (Валерија Галић и Марин Вукоја), да Кристијан Шмит није високи представник нити све и да јесте има право да намеће законе у БиХ и да је због тога неуставна наведена осуђујућа пресуда Суда БиХ.

Зато је, с обзиром на све претходно речено, неистина говорити да су, када је ријеч о овом кључном питању, наводно само бошњачке и иностране судије у Уставном суду БиХ потврђивале кршење Дејтонског споразума од стране високих представника, а да су српске и хрватске судије у свему томе наводно биле цвијеће. Истина је сасвим другачија од наратива који би да се наметне о томе.

Др Милан Благојевић