Нама ни Трамп не може помоћи

У новој Стратегији националне безбједности Сједињених Америчких Држава од 25. новембра 2025. године има једно поглавље (Поглавље ИВ.1. – Принципи Стратегије) у којем се између осталог одређује да је један од принципа националне стратегије САД примат држава, с чим у вези се одмах затим каже да је:

“у свијету темељна политичка јединица и остаће (то) национална држава. [Зато је] Природно и оправдано да све нације [државе] ставе своје интересе на прво мјесто и да бране свој суверенитет. …Ми [САД] подржавамо суверено право држава, против напада који разарају суверенитет држава…”.

Овај дио Стратегије националне безбједности САД је обећавајући, али га, када се ради о Босни и Херцеговини, не би у догледно вријеме требало посматрати ништа више од тога.

И то не толико због администрације предсједника Трампа и чињенице да он сам не може ресуверенизовати БиХ и ослободити је од колонијалног јарма високих представника и ОХР-а (охаеризма) будући да са тим нису сагласни Велика Британија, Њемачка и Француска као једни од главних патрона десуверенизације БиХ, већ прије свега због тога што укидање противправне владавине БиХ не дозвољава Уставни суд БиХ.

Другим ријечима, тај суд је кључна брана против одбране суверенитета БиХ као државе чланице УН, брана која омогућује нападе извана који разарају државни суверенитет БиХ.

Наиме, иако високом представнику нити ОХР-у Дејтонским споразумом, ниједним анексом тог споразума, није дато право да буде власт нити да влада Босном и Херцеговином, јер је она држава чланица УН у односу на коју такво владање забрањује Повеља УН (чланом 2 - забраном повређивања суверенитета државе чланице и чланом 78. Повеље УН - забраном увођења међународне цивилне управе над било којом државом чланицом УН), које правне принципе једнако тако прописује и Устав БиХ (члан 3.3б), Уставни суд БиХ је, умјесто да подржи Устав БиХ што му је уставна обавеза (члан 6. Устава БиХ), својим одлукама грубо повређивао Устав БиХ.

Тако је у одлуци, број У 9/00 од 3.11.2000. године са којом почиње неправо тог суда и чије ставове Уставни суд БиХ затим понавља и у својим каснијим одлукама (бр. У 16/00, затим У 15/21 од 14.7.2022. и У 27/22 од 23.3.2023. године), тај суд између осталог написао да се ситуација око високог представника за БиХ наводно:

„...своди на неку врсту функционалне дуалности: једна власт једног правног система интервенира у другом правном систему, чиме њене функције постају дуалне. Исто вриједи и за високог представника: међународна заједница му је повјерила посебне овласти и његов мандат је међународног карактера. У конкретном случају високи представник ...интервенирао је у правни систем Босне и Херцеговине, супституирајући домаће власти. У том погледу он је, стога, дјеловао као власт Босне и Херцеговине, а закон који је он донио је природе домаћег закона те се мора сматрати законом Босне и Херцеговине“.

Цитираним ставом, супротним Уставу БиХ (члану 3.3б), Уставни суд БиХ не тумачи и не примјењује оно што прописује Устав БиХ и што је Уставни суд БиХ дужан да подржи (брани), већ прекорачује своја овлаштења тиме што ствара своју „норму“ (да је наводно „високи представник власт Босне и Херцеговине и да се његов закон мора сматрати законом Босне и Херцеговине“), иако такве норме нема нигдје у Уставу БиХ (штавише, Устав БиХ је забрањује својим чланом 3.3б).

Цитиране тврдње Уставног суда БиХ су у очигледној супротности са Уставом БиХ, јер Устав БиХ све то јасно забрањује, прописујући да су општа начела међународног права (дакле, суверенитет државе који припада само институцијама БиХ и забрана да се над БиХ уведе било чија цивилна управа -  владање, управљање, односно старатељство и протекторат), саставни дио правног поретка БиХ, при чему треба поновити чињеницу да ни Анексом 10 нити било којим другим дијелом Дејтонског споразума високом представнику ни у ком случају, односно под било којим изговором, није дато право да влада и управља Босном и Херцеговином (да буде власт у њој), јер право владања и управљања у држави чланици УН могу имати само надлежне институције те државе и нико други.

Због тога су неуставне претходно цитиране тврдње Уставног суда БиХ да је високи представник наводно „власт??? једног правног система“, односно да је наводно „дјеловао као власт??? Босне и Херцеговине“.

Ништа бољи од Уставног суда Босне и Херцеговине није ни Уставни суд Републике Српске, јер и овај потоњи суд неће да брани Устав Републике Српске од насиља ОХР-а него је умјесто тога неколико пута одлучивао да наводно није надлежан за то.

Послије свега реченог оно што се само по себи намеће као закључак је да нама ни Доналд Трамп нити САД не могу помоћи у ресуверенизацији БиХ, јер Уставни суд БиХ то својим кршењем Устава БиХ напросто не дозвољава. Оно што овај пораз државе и права чини још трагичнијим је то да су наведени неуставни ставови Уставног суда Босне и Херцеговине и Уставног суда Републике Српске као својеврсна мисаона биједа продрли, казано Андрићевским језиком, у мисли, у говор, у схватања и обичаје и свак се помирио са том биједом као са сталним и правим обликом постојања.

Аутор: Др Милан Благојевић