Уставни суд БиХ одбио апелацију Вукановића

Уставни суд Босне и Херцеговине на данашњој сједницу донио је одлуку о одбијању апелације лидера Листе за правде и ред Небојше Вукановића.

Подсјећамо, Вукановић је поднио апелацију Уставном суду БиХ проблематизујући останак Милорада Додика на челу СНСД-а с обзиром на пресуду Суда БиХ.

Саопштење Уставног суда БиХ:

Уставни суд Босне и Херцеговине је 19. новембра 2025. године одржао 11. ванредну пленарну сједницу (онлине) на којој је донио одлуку о допустивости у предмету број АП-4618/25 (апеланткиња политичка организација „За правду и ред – Листа Небојше Вукановића“).

Одлуком о допустивости у предмету број АП-4618/25 Уставни суд је одбацио као недопуштену апелацију политичке организације „За правду и ред – Листа Небојше Вукановића“ поднесену против Рјешења Суда Босне и Херцеговине број С1 3 Иж 053064 25 Иж од 10. октобра 2025. године због тога што је ратионе материае инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.

У образложењу одлуке Уставни суд је, између осталог, навео да се у конкретном случају одлучивало о правилности пријаве Савеза независних социјалдемократа (СНСД) за учествовање на пријевременим изборима за предсједника Републике Српске, који ће се одржати 23. новембра 2025. године.

Дакле, у поступку се није одлучивало о било каквим апеланткињиним правима која се могу довести у везу са слободом окупљања и удруживања.

С обзиром на наведено, Уставни суд је закључио да су апеланткињини наводи о кршењу слободе окупљања и удруживања из члана ИИ/3.и) Устава Босне и Херцеговине и члана 11. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода ратионе материае инкомпатибилни с Уставом Босне и Херцеговине.

Уставни суд је даље навео да се апеланткиња не може позвати на кршење члана И/2. Устава Босне и Херцеговине само зато што сматра да одлуке редовних судова и надлежних органа нису донесене у складу с принципом владавине права.

Наиме, апеланткиња мора да наведе на који начин је због кршења владавине права из члана И/2. Устава Босне и Херцеговине повријеђено неко њено право или слобода загарантовани Уставом Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом.

У супротном, свако лице ће моћи да поднесе апелацију против одлуке редовног суда позивајући се на члан И/2. Устава Босне и Херцеговине без обзира на то да ли се том одлуком заиста одлучивало о његовим правима и интересима.

Уставни суд је подсјетио да се оспореном одлуком одлучивало о правилности пријаве СНСД-а за учествовање на пријевременим изборима за предсједника Републике Српске.

Дакле, предмет конкретног поступка није била апеланткињина пријава нити Уставни суд запажа да се одлучивало о неком другом апеланткињином праву.

Наиме, Уставни суд запажа да је апеланткиња овјерила своју пријаву за учешће на конкретним изборима и да није предложила свог кандидата за пријевремене изборе, тако да Уставни суд не уочава како је конкретни поступак могао директно или индиректно да утиче на права апеланткиње као политичког субјекта.

Уставни суд такође запажа да апеланткиња наводи да су јој због одлука Суда БиХ и Централне изборне комисије Босне и Херцеговине (ЦИК) повријеђена права „загарантована чланом И/2. Устава Босне и Херцеговине“, али не наводи на који начин оспорена одлука утиче на било које њено право, директно или индиректно.

Из наведеног произлази да апеланткиња није навела нити пружила доказе да би одлука коју оспорава апелацијом могла да има било каквог утицаја на њена уставна права или основне слободе.

Стога Уставни сматра да су апелациони наводи о кршењу члана И/2. Устава Босне и Херцеговине ратионе материае инкомпатибилни с Уставом Босне и Херцеговине.

У вези с апеланткињиним позивањем на члан ИИ/1. Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд је указао да се не ради о материјалном праву на чије се кршење апеланткиња може самостално позвати, већ да се ради о уставној одредби којом се обавезују Босна и Херцеговина и оба ентитета да обезбиједе највиши ниво међународно признатих људских права и основних слобода.

Стога Уставни суд сматра да су и ти апеланткињини наводи ратионе материае инкомпатибилни с Уставом Босне и Херцеговине.

С обзиром на одлуку у овом предмету, Уставни суд је закључио да није неопходно посебно разматрати апеланткињин захтјев за доношење привремене мјере.

(БН)