Талас поскупљења никако да стане, а ефикасних мјера нема

Судећи према расту примања у последњих пет година, на први поглед би могло да се каже да смо имућнији, али нас демантује стварност, у којој је скоро све поскупјело, а одређени артикли и по неколико пута, тако да уствари имамо, умјесто већи, нижи животни стандард. Зато се просјечан грађанин устеже од куповине “мање потребних” ствари, да би обезбједио оне неопходне. Статистика каже да за износ од стотину марака можемо да купимо свега неколико, за већину породица, неопходних намирница и потрепштина, док смо некада за исти износ могли да купимо знатно више.

Какав је стандард грађана, најбоље видимо када идемо у продавницу прехрамбених производа, јер према статстичким подацима, највише трошимо на храну, па смо тако некада за 100 марака из маркета могли кући да донесемо и до 4 пуне врећице, а данас једну или двије.

У “статистичку корпу“ за поменути износ можемо да ставимо килогам хљеба који у просјеку кошта 3,58 КМ, килограм телетине 30,72 КМ, килограм риже 4,13 КМ. Парадајз у просјеку кошта 3,30 КМ, килограм џема 9,70 КМ, а литар уља 3,29 КМ. Међу скупљим производима је мљевена кафа, а за килограм је потребно чак 29,18 КМ. Литар воћног сока у просјеку износи 2,37 КМ, а литар пива 3,34 КМ. итар детерџента за суђе кошта 5,19 КМ, док је за пасту за зубе потребно 4,09 КМ.

Ако цијене из овог приказа упоредимо са цијенама истих производа од прије пет година и исто урадимо са износом плата или пензија, добијамо реалну слику, колико је уствари куповна моћ грађана нижа.

Пошто званична статистика не прати кретање потрошачких цијена, већ податке о куповној моћи становништва објављују сваких пет година, морамо да се ослонимо на податке о потрошачкој корпи Савеза синдиката Републике Српске, гдје видимо колико опада платежна моћ становништва, каже економиста Миленко Станић.

“Потрошачка корпа за јули мјесец ове године, износила је око 2.750 КМ. Ако те податке упоредимо са подацима од прије само пет година – од 2020, када је износила 1.923 КМ, видимо да је на мјесечном нивоу, у просјеку за 43% опала потрошачка могућност, односно вриједност плата и пензија које има наше становништво”, каже Станић.

“Отприлике да је храна највише отишла горе, па онда дође и ова кућна хемија. Према нашим подацима и према ономе што кажу потрошачи, то је отприлике оно што се прошле године могло купити за 80 или 85 марака. Значи, то је минимално између 15% и 20%, у зависности од тога шта се купује”, каже Јован Василић, предсједник Удружења за заштиту потрошача “Звоно”.

Основни разлог за обезврјеђивање платежне моћи и смањења животног стандарда су трошкови неефикасне државне администрације, која има веће буџетске издатке у односу на приходе, што морају да плате грађани, а плаћање се врши преко високих цијена и инфлације, каже Станић. 

“Обично из Владе ту адресу траже у инострантву, кроз теорију увозне инфлације. Она јесте присутна, али само у мањим процентима. Да је то тако показују подаци о кретању цијена и инфлације ове године. Док је у ЕУ инфлација углавном стављена под контролу и задржава се на нивоу од 2%, код нас је за првих 6 мјесеци ове године достигла износ од 4,7%", рекао је Станић. 

Вриједност новца, услијед високе инфлације, опада, па подаци које добијиамо од званичне статистике често нису стварни. Једно се показује у статистичким извјештајима, а друго је реалност и стварни живот, појашњава Станић.

(БН) Фото: БН