Ко нам украде стазу у Бањалуци?

Сада већ прилично давне 1988. године, чекао сам на ред за партију баскета на Инцеловом базену. Тај ред никако није долазио, јер смо ми млађи морали стрпљиво чекати да се старији – углавном студенти – уморе или засите игре.

Али, с ове временске дистанце, схватам да тада нисмо ни били свјесни колико се квалитетна кошарка играла, која је стварала будуће шампионе и да је у ствари било велико задовљство гледати добру косарку.

Поред стандардног “студењака” и војног терена (гдје је касније направљен циркус звани Аквана), баскет на Инцеловом базену био је један од најјачих.

Када би нас млађе убацили у тим због недостатка старијих, осјећали смо се као да смо добили џекпот на лутрији – цијели свијет је био наш. Временом, одласци на отворени базен Инцела претворили су се у играње баскета. Базен је, парадоксално, постао споредан – право окупљалиште био је терен.

Прошле су и оне несретне деведесете, дошли нови људи, нове идеје и визије.

Од тадашњег базена направљен је заиста фантастичан објекат – Градски Олимпијски Базен (ГОБ) – понос и симбол града. Град је тиме направио искорак према свијету.

Све већи број дјеце почео је да тренира пливање и ватерполо, доводили су се велики спортисти, долазили клубови из цијелог свијета, чак су и одрасли кренули да пливају и такмиче се у “мастерс” категорији. У једном тренутку чинило се да заиста јесмо свијет, и да имамо право да тражимо равноправно мјесто у породици пливачких нација.

Нажалост, посљедњих мјесеци свједочимо ситним интересима, неспособности и бахатости. Интересне групе покушавају да се ставе изнад ГОБ-а, а од њихове воље – тачније, њихове неспособности – зависи судбина неких будућих шампиона.

Господо, ви који управљате градом и ГОБ-ом, ви који одлучујете о судбини дјеце – знате ли колико је тешко устати у пет ујутру, отици на тренинг па онда у школу, па на тренинг у теретани, па опет на пливање, и тако шест дана у седмици?

И тако годинама.  Осим тренера, нико од вас не може ни да замисли колика су то одрицања. Дјеца се одричу свега, а ви им заузврат нудите – затворена врата и ваше бесконачне изговоре.

За нас родитеље, та дјеца су већ сада шампиони. За вас – само колатерална штета ваших политичких препуцавања и приватних комбинација.

Ваш посао није да их користите за политичка поткусуривања. Ваш посао је да пронађете рјешење, да подржите дјецу на њиховом путу развоја.

Умјесто тога, ви показујете само своју неспособност. Срамота је да највећи град Републике Српске има базен, да је буџет града никада већи – а да ГОБ не може нормално да ради. Ваши изговори су јадни и понижавајући.

Осигурајте несметан рад базена. Поправите инфраструктуру. Третирајте све једнако. Ако већ нисте способни да радите посао за који сте постављени, урадите бар једну исправну ствар – склоните се од дјеце и престаните да им крадете стазе. 

Аутор: Зоран Скендерија, отац троје дјеце, пливача