Лоша сезона: У теглама увозно воће и поврће

Јесен је на прагу, а овај дио љета је вријеме кад се прави зимница. Међутим, многе флаше и тегле и ове године ће остати празне због, како кажу грађани, високих цијена воћа и поврћа, али и модерног начина живота. И поред тога смо питали грађане оно чувено питање: Хоћете ли ове године правити зимницу?

Некада је јесен у нашим домовинама мирисала на печену паприку, кувани парадајз, воће које се крчка и претвара у сок, пекмез и слатко. Спремање зимнице било је ритуал који је предводила домаћица, а који је спајао породицу.

Данас је реалност другачија: беспарица, високе цијене, суша и тропске врућине... отјерали су мирис зимнице из многих домова.

“Цијене су високе, нема се рачуна правити, поготово ко је сам и спрема на струју”, кажу неке од анкетираних Бијељинки које зимницу не праве.

Оне које се ипак одлуче да је праве кажу да цијене јесу више него прошле године али да ће обавезно направити зимницу.

“Направићемо, па макар и мању количину, јер је домаће домаће, а и дио је традиције.”

Неумољива рачуница опустошила је Кавнташку пијацу у Бијељини, а ни на зеленој пијаци није много боље. Продаваца на чувеном “кванташу” има мање него раније. Роба очајнички чека купца, а купаца никад мање, иако је вријеме за зимницу, кажу произвођачи и продавци.

“На Кванташкој пијаци своју робу фактички поклониш. Нема ко да је купи. Да ли је народ негдје отишао, разишао се, да ли је на одмору, на мору, не знам. Углавном, тренутно су цијене никакве, а роба је стигла. Ако не береш, пропада ти на њиви, а ако береш, не можеш овдје да продаш. То су велике муке и проблеми”, каже пољопривредник Драган Ђокић из Велике Обарске код Бијељине.

Продавац на Кванташкој пијаци у Бијељини, Изет Ахмичић, прича да је продаја прошле године ишла некако, али да ове не иде никако.

“Народа нема, побјегли су. Нема народ од чега да живи. Видиш ти, пензија 200 КМ, он да за љекове и нема од чега да једе. Нема пара да купи. Гдје су им плате, фабрике? Која фабрика ради? Гдје су нам предузећа?”, пита Ахмичић, наводећи да грађани углавном купују на килограм, у маркетима.

Иако се грађани жале на високе цијене, због којих морају да се одрекну зимнице али и намирница које им требају сваког дана, Ђокић каже да су принуђени да своју тешко произведену робу дају и испод цијене.

“Не можеш да држиш цијену и ако хоћеш. Увијек има неко ко мора да прода робу. Мораш да се прилагодиш. Килограм лубенице се продаје за 18 или чак 15 пфенига или пољопривредници дају чак цијелу приколицу лубеница по цијени од 200 КМ. Одтога немају ништа. Улог за лубеницу је 1.000 КМ. То је чист губитак. Купус не можемо да продамо, крставац мало варира, некад је на цијени, некад није”, објашњава Ђокић.

“Уништава нас увоз. Кад постигнемо неку пристојну цијену, они само убаце робу из увоза и, тапија”, додаје Ахмичић.

Стварност је умољива. Зато многима остаје да традицију и носталгију за неким другим, бољим временима, замијене реалношћу. Шпајз до плафона пун здраве зимнице, који је био симбол благостања, остаје само успомена за оне који се сјећају. То је најреалнији, иако вјероватно најтужнији, одговор на питање са почетка: Хоћемо ли ове године правити зимницу?

(БН) Фото: БН