Игре на срећу одавно су престале да буду само забава

У сјени сиромаштва и свеопште кризе, цвјета – коцка. Кладионица је све више, а дјеца још у основној школи знају како се уплаћује тикет. Потрошња у играма на срећу броји се у милијардама, а губици – у породицама, здрављу и будућности. Умјесто да опорезују ову област и заштите грађане, надлежни окрећу главу од проблема.

Тржиште игара на срећу, судећи по броју објеката који се отварају на сваком ћошку, представља један од најуноснијих послова. Ипак, држава у недовољној мјери остварује приход, сматра предсједник Народног фронта Јелена Тривић. 

„Приходи које убире држава говоре да ово није у довољној мјери опорезовано, не само класичним порезима, него и другим врстама паушала, дозвола и других намета. Остаје и отворено питање да ли игре на срећу требају ући у ПДВ, односно да ли требају бити опорезоване и на тај начин“, каже Тривић.

У 2021. години укупни приходи од игара на срећу у Републици Српској, који укључују накнаде за приређивање игара и порезе на добитке, износили су 68 милиона КМ. У 2022. години забиљежен је значајан раст на 94, а у 2023. години на чак 124 милиона КМ. Прошла година била је рекордна и приходи су премашили износ од 150 милиона КМ. 

Ранији покушаји да се игре на срећу укључе у систем ПДВ-а пропали су. 

„Појавио се приједлог закона у парламентарној процедури на нивоу БиХ да треба увести ПДВ, а онда су неки објашњавали зашто је то непроводиво због саме специфичности те дјелатности. Ја мислим када би се ишло у том правцу да је све проводиво када се жели то урадити. Када се не жели, онда се нађе изговор зашто се то не ради“, сматра Тривић. 

Новац који грађани троше на игре на срећу мјери се у милијардама марака. Посебан проблем представља то што је коцка све заступљенија међу младима. 

„Задњи подаци говоре да је ситуација са клађењем и коцкањем у Републици Српкој заиста алармантна. Подаци показују да су малољетна дјеца, чак и дјеца из основне школе та дјеца која се кладе и на нама као друштву је да се системски боримо за рјешења. Нико није наиван да мисли да ће се са једном, двије или три мјере преко ноћи проблем ријешити, али рјешење није да само констатујемо и да не радимо ништа“, објашњава Мирна Савић-Бањац, посланик ПДП у НС Републике Српске. 

Једна од кључних мјера јесте превенција, односно одвраћање најмлађих од контакта са кладионицама.

„То је била једна од мјера коју смо конкретно предложили на два начина. Један је био у Скупштини града Бањалука, гдје смо ставили управо високе таксе за кладионице у кругу 500 метара од школа. Други начин је била иницијатива о измјени закона о играма на срећу у Народној скупштини Републике Српске, гдје такође желимо да се то забрани. Позитиван епилог је изостао за оба наша покушаја, али наставићемо да се боримо“, поручује Савић-Бањац.

Грађани са којима смо разговарали широм Републике Српске дијеле мишљење да је коцка друштвено штетна и да би њено присуство требало бити значајно смањено. 

Психолози упозоравају – коцкање није само хоби. То је озбиљна зависност са посљедицама које могу оставити траг за цијели живот.

„Једна од највећих опасности јесте развијање зависности од коцке, што није нимало безазлено и оно што је проблематично у томе јесте да особе које развијају зависност најчешће тога нису свјесне“, каже психолог Ана Рисовић.

Посљедице коцке нису одмах видљиве, али су дугорочне и често захтијевају стручну помоћ. 

„Јављају се проблеми у менталном здрављу, далеко већи страхови, анксиозност, може да дође и до депресивности. Све то је праћено и другим посљедицама, као што су финансијске посљедице. Уколико постоји проблем са играма на срећу, долази до тога да се појединци повлаче из друштва“, наводи Рисовић. 

Игре на срећу одавно су престале бити само забава. Иза сваке уплаћене комбинације често стоје изгубљени живци, дугови и разочарање. Ако држава жели приход, мора преузети и одговорност. А ако друштво жели здравију будућност, мора поставити јасне границе између игре и зависности, сматрају наши саговорници.

(БН) Фото: БН