Благојевић упозорава: Још један неуставни закон власти у Српској

Настојање власти у Републици Српској да Законом о унутрашњем платном промету наметне обавезу банкама у приватном власништву да морају отворити, односно да не смију затварати банковни рачун лицима која се налазе на листи санкционисаних лица, каква је листа САД, те да ће те банке бити новчано кажњаване ако не буду поступале по том закону, није правно основано, јер је супротно Уставу БиХ и Европској конвенцији о људским правима, и то оним одредбама којима је гарантована правна заштита и неповредивост приватне имовине, у коју спада и имовина у власништву приватних банака.

Наиме, уколико би те банке слиједиле неуставне обавезе које им се желе наметнути наведеним законом у Републици Српској, извјесно је да би тиме себе и своју имовину довеле у изгледну опасност од пропадања, јер би им, на основу моћи САД, били укинути рачуни и кодови за међународне финансијске трансакције, што би водило у затварање тих банака те пропаст њиховог финансијског пословања и имовине банке.

Због тога је терет који се овим законом жели наметнути приватним банкама претјеран, са становишта права на имовину из Устава БиХ, Европске конвенције о људским правима, као и досадашње јуриспруденције Европског суда за људска права када је ријеч о овом питању.

Стога је извјесно да тај закон, ако би био усвојен, готово извјесно неће издржати тест апстрактне контроле његове уставности пред Уставним судом БиХ.

Поред тога, усвајање тог закона довешће до колизије између њега, на једној, и Закона о облигационим односима на другој страни, што ће водити у хаос у правном поретку.

Наиме, Закон о облигационим односима Републике Српске (члан 133) прописује, у виду тзв. цлаусуле ребус сиц стантибус, право сваке уговорне стране у сваком уговору, а то значи и банака у уговорима о отварању и вођењу банковних рачуна физичких и правних лица, да раскину тај уговор ако послије његовог закључења наступе такве околности које отежавају испуњење обавезе те стране у тој мјери да је очигледно да уговор више не одговара очекивањима које је та уговорна страна имала кад га је закључивала, због чега би по општем мишљењу било неправично одржати уговор на снази.

У ове измијењене, накнадно наступјеле околности, несумњиво спада и увођење санкција САД лицима са којима су банке претходно закључиле уговоре о отварању и вођењу банковних рачуна, при чему банке у вријеме закључења тих уговора нису знале нити су могле предвидјети да ће тим њиховим клијентима бити уведене санкције САД које значе и забрану свима, значи и банкама, обављања било којих финансијских трансакција са тим лицима.

Тражити у таквим, накнадно наступјелим околностима, од банака да не раскидају уговоре, значило би и повреду њиховог права из члана 133. Закона о облигационим односима, што би такође водило у повреду уставног права банака на њихову имовину.

Све претходно речено није оправдавање санкција САД, већ само указивање на неуставност још једног закона који намјерава да донесе власт у Републици Српској.

Аутор: Др Милан Благојевић