Све је ИСТО као и прије 33 године

Ништа се код нас није промијенило од 1990. године до данас, иста несигурност нас обавија и прожима и данас, као и прије три и по деценије.

Пише: Др Милан Благојевић

Присјетих се детаља на које указујем у наставку, читајући најприје оно што говори Жељко Комшић, члан Предсједништва БиХ, а затим и реакцију која је на то услиједила од Жељке Цвијановић, предсједавајуће Предсједништва БиХ.

Рече тако најприје Комшић да: "институције БиХ настављају радити без обзира ко је у њима и да су спремни издати наредбу за употребу Оружаних снага БиХ ако Милорад Додик крене у сецесију Републике Српске". На то му је Цвијановићка убрзо узвратила рекавши да би таква одлука само два члана Предсједништва била незаконита, јер је потребан консензус у Предсједништву БиХ за сваку одлуку којом се наређује употреба Оружаних снага.

Ова тврдња Цвијановићке полази од одредбе члана 11. Закона о одбрани БиХ, према којој Предсједништво, дјелујући консензусом, има врховну команду над Оружаним снагама.

Међутим, оно што се испушта из вида када се износи оваква тврдња је то да у наведеној законској одредби, а ни у свим другим одредбама Закона о одбрани, нигдје није прописано да је ништава или правно неважећа (необавезујућа) наредба о борбеном ангажовању Оружаних снага коју би донијела само два члана Предсједништва БиХ, рецимо бошњачки и хрватски члан. Тога нема у Закону о одбрани, па у недостатку такве правне санкције не преостаје ништа друго до да српски члан Предсједништва, ако је рецимо он био против такве наредбе, изјави вето и затражи да о њему одлучује Народна скупштина Републике Српске, како је прописано чланом 5. Устава БиХ.

Међутим, да се све то обави треба вријеме од више дана, што је сасвим довољно да бошњачка компонента у Оружаним снагама употријеби у борбеном смислу те снаге, износећи да Закон о одбрани не прописује, као што нажалост заиста не прописује, да је правно ништава и незаконита одлука о употреби тих снага коју су донијела само два члана Предсједништва БиХ.

На све то треба додати и неуставну праксу у Предсједништву, да Жељка Цвијановић, а и други српски чланови Предсједништва прије ње, супротно Уставу БиХ неће да употријеби вето (није га користила против Приједлога закона о државној имовини којег су прегласавањем недавно усвојила само два члана Предсједништва - Бећировић и Комшић), јер сматра да се вето из члана 5.

Устава БиХ може наводно покренути само против одлука Предсједништва из области спољне политике, иако Устав БиХ прописује сасвим супротно од тога, то јест он прописује да се вето може покренути против сваке одлуке донијете прегласавањем у Предсједништву БиХ, без обзира на то да ли је њоме одлучивано о питањима спољне или унутрашње политике, а то значи и о борбеном ангажовању Оружаних снага у БиХ као питању унутрашње политике у БиХ.

Све ово ме неодољиво подсјећа на вријеме од прије више од 30 година. Наиме, када су у Скупштини БиХ њени тадашњи муслимански и хрватски чланови прегласали српске и расписали референдум о независности БиХ, таква њихова одлука, као и спроведени референдум, били су супротни тадашњем Уставу БиХ, који није поштовала ни она Бадентерова међународна комисија правника када је наопако закључила и предложила да се у БиХ одржи референдум грађана о независности БиХ, иако је у Уставу тадашње БиХ било прописано да је она држава равноправних народа, што значи не само Хрвата и Муслимана (како је ову нацију тада одређивао тај устав), већ и Срба.

А то је значило да се одлука о независности БиХ, да би била правно ваљана, морала донијети и уз сагласност српског народа. Те сагласности није било па је зато тај референдум, као и приједлог Бадентерове комисије, био неуставан. Томе у прилог осим наведених аргумената говори и један детаљ из Устава тадашње БиХ који је, нажалост, остао заборављен.

Наиме, Амандманом ЛXX тадашњег Устава БиХ (Амандман из јула 1990. године) било је прописано да у тадашњој Скупштини БиХ постоји Савјет за питање остваривања равноправности народа и народности БиХ и да тај савјет обавезно мора да разматра и одлучује о питањима доношења прописа којима се обезбјеђује остваривање равноправности народа.

Несумњиво је да је доношење одлуке о расписивању референдума о независности БиХ представљало пропис који се тицао остваривања уставне равноправности народа, па је о томе морао претходно да расправља и одлучи наведени Савјет. А у њему су према тадашњем Уставу БиХ сви народи - дакле и Срби и Муслимани и Хрвати имали једнак број чланова и све одлуке тог Савјета, па и о евентуалном одржавању референдума о независности, морале су бити донесене консензусом свих тих чианова да би биле правно ваљане.

Нажалост, нико за то у тадашњој муслиманско-хрватској коалицији, а ни Бадентер и његова комисија, није марио, па је без разматрања и без одлуке наведеног Савјета, односно супротно свему претходно реченом, био расписан и одржан референдум, чије резултате је признао Запад, чиме су погажени право и тадашњи Устав БиХ.

Е као тада, тако и сада може се доћи у ситуацију да бошњачки и хрватски члан Предсједништва БиХ нареде борбену употребу Оружаних снага у БиХ, да то буде довољно једној компоненти тих снага да крене у акцију и обави је, а да Запад на све то зажмири, као што је прије више од 30 година зажмирио на еклатантно кршење тадашњег Устава БиХ.

Ето како нам се опет може поновити историја. Само што она овај пут може бити фатална по судбину непомирљиво посвађаних и разједињених Срба и Републике Српске.

А за ту посвађаност и разједињеност искључиви кривац је он, Милорад Додик, и његова континуирана аутократска владавина Републиком Српском у протеклих скоро 20 година.

Др Милан Благојевић