Војводина је Србија- Било и биће!

Адам Шукало, савјетник предсједника Србије за регионална питања, обратио се саопштењем:

Дунав и Сава су вековима за Србе били непремостива граница државности. Јужно од њих створене су српске земље које су мењале облике државног уређња кроз деценије и векове. Северно од Дунава и Саве, на пространим равницама Бачке, Баната и Срема, Срби су били већинско становништво, али средњовековни српски владари никада нису и те крајеве објединили под својом влашћу, изузев краткотрајног управљања Сремском краљевином од стране Стефана Драгутина. Ширење српске државе одвијало се углавном према југу и истоку, ка богатим византијским градовима и „највећем драгуљу у царској круни“ Константинопољу. Да су Срби северних крајева активно учествовали у животу српске државе говори и чињеница да је други архиепископ српски, који је на чело српске цркве дошао директно вољом свог претходника Светог Саве, био Арсеније Сремац.

Након златног доба српске државе, дошла су и мрачна времена. Коначан крах догодио се падом Смедерева и Српске деспотовине 1459. Срби су од тог тренутка постали народ без државе. Почело је вишевековно робовање под туђинима, како онима са севера, тако и онима са југа. Први велики устанак Срба против освајача повео је Јован Ненад баш на територији данашње Војводине. Јован Ненад је крунисан у Суботици царском круном, а држава коју је основао проглашена је Српским царством. Први пут у историји су Срби, северно од Дунава, изборили своју државу. Царство Јована Ненада није било дуготрајно, али је његова идеја о Српској држави на територијама Бачке, Баната и Срема преживела. Не само да је преживела него је надахњивала и генерације Срба све до коначног уједињења са матицом. На споменику Јовану Ненаду у Суботици пишу ријечи „Твоја идеја је опстала“.

Турци османлије били су ријека која је потпуно плавила европу тог доба. Заустављени су тек под зидинама Беча 1683. године. Војска Аустријског царства кренула је у контраофанзиву и гонила је Турке све до Скопља. Након преласка јужно од Дунава генерали царске војске позивали су Србе, Бугаре и остале народе да се подигну на свеопшти устанак против Турака. Одазвали су се само Срби. Рат против Турака искористила је Француска и напала војску Хабзбурговаца на Рајни. Аустријанци се повлаче из Србије. Заједно са њима кренули су и Срби. Тај догађај остао је познат као Велика сеоба Срба 1690. године. Исељени Срби нашли су уточиште код сународника у Срему и Бачкој.

Формирањем Војне крајине Срби постају главна препрека даљем ширењу Османлија ка Европи. Срби постају војници и земљорадници, слободни људи, ослобођени плаћања пореза, али обавезни да се на царски позив ухвате оружја и бране царство. Срби су истина бранили туђе царство, али без учешћа у овим јединицама царских трупа питање је да ли би и када дошло до ослобођења Србије 1804. године. Вожд Карађорђе и велики број устаничких вођа стицали су војно искуство у јединицама фрајкора (фреикорпс – слободни корпуси). Срби Срема, Бачке и Баната били су главни помагачи побуњене браће јужно од Дунава. Одатле су долазиле читаве јединице добровољаца које су се прикључивале устаницима. Помоћ у храни, новцу, оружју, муницији, долазила је искључиво радом и ангажовањем Срба из северних крајева. Након слома устанка прелазак преко река поново је био једини начин да се спашавају животи поражених. То стално кретање од југа ка северу и од севера ка југу постало је својеврстан усуд Срба.

Стална кретања наставила су се и након добијања аутономије Кнежевине Србије под вођством Милоша Обреновића. Димитрије Давидовић, писац Сретењског устава, један је од оних који су са севера дошли у слободну срспку државу. Сличан пут прешао је и Атанасије Николић професор и први ректор Лицеума Књажества сербског у Крагујевцу, прве високошколске установе у Србији, који је касније пресељен у Београд, а од којег је настао Београдски универзитет. Оснивач српске драме и први српски комедиограф, Јован Стерија Поповић, Србин са друге стране Дунава, такође је био професор на Лицеју. Стерија је као министар просвете покренуо инцијативу за оснивање Друштва српске словесности - претечу Српске академије наука и уметности (САНУ) и Народног музеја (тадашњим указом назван Музеум сербски). Основао је и прво београдско позориште – Тетар на ђумруку.

Добровољци из Кнежевине Србије кренули су пут сјевера 1848. године како би помогли Србима током револуционарних дешавања. Исте године организована је и Мајска скупштина на којој је проглашено оснивање Српске Војводине као аутономне области у склопу Аустријског царства. Српска Војводина била је кратког даха, међутим, одлуке Мајске скупштине за националну и политичку равноправност биле су основа будућим генерацијама у њиховој борби за уједињење свих Срба. Светозар Милетић и сам учесник Револуције, наставио је са политичком борбом за права Срба. Милетић оснива Српско народно позориште у Новом Саду, најстарије професионално позориште код Срба. Такође, доноси одлуку о пресељењу Матице српске из Пеште у Нови Сад. Један од Милетићевих најближих сарадника био је Јован Јовановић Змај, по многима највећи српски пјесник свих времена. О дубукој националној самосвести говори и Јовановићев надимак Змај, што није змај као митско биће из епских пјесама, митова и легенди, него комбинација броја и слова – 3. мај, датум одржавања Мајске скупштине.

Војводина је изнедрила неке од највећих великана из различитих области људског стваралаштва. На северу су, између осталих, рођени Ђура Јакшић српски сликар, књижевник и учитељ; Михајло Пупин научник, проналазач, универзитетски професор, један од највећих научника у историји, добротвор, добитник Пулицерове награде, Пупин се током Првог светског рата борио за српске националне интересе код свог личног пријатеља америчког председника Вудро Вилсона; Милева Ајнштајн физичарка и математичарка, супруга Алберта Ајнштајна са којим је радила на бројним научним пројектима; Паја Јовановић и Урош Предић најзначајнији српски сликари реализма, обојица су инспирацију проналазили у темама из националне историје: Сеоба Срба, Крунисање цара Душана, Час мачевања, Косовка девојка, Херцеговачки бегунци, Свети Сава благосиља Српчад...

Срби са севера доживели су победу њихових идеја 1918. године када су се ти крајеви коначно ујединили са остатком Србије. Међутим, то није означило крај борбе за национално јединство. Други светски рат донео је стравична страдања Срба у крајевима под мађарском и хрватском окупацијом. Након рата уследиле су комунистичке интервенције на разједињавању Срба. Највећи удар изазвале су промене Устава СФРЈ 1974. када су Војводина и Косово и Метохија добили статус аутономних покрајина у саставу СР Србије. Паралелно са тим процесом ишао је и процес формирања свести о некакавој „војвођанској нацији“. Иако СФРЈ више не постоји, реликти тих одлука и агитовања живе до данас. Иако сведени на ниво статистичке грешке, поједини медији врло агресивно форсирају ту комунистичку идеју о подели Срба према географској припадности. Већинско становништво су срећом потомци Јована Ненада, Милетића, Змаја Јовановића, Предића,Пупина, а не аутономаша свих боја, облика и величина. Војводина је Србија!

(Пинк.рс) Фото: Синиша Пашалић