"Лажемо да би обманули себе, да сакријемо своју и туђу биједу"

Рече Милорад Додик, истина не први пут, да је, како је 1.2.2025. године пренио портал РТРС-а, Суд БиХ: „вјештачки и инквизицијски суд који нема уставно утемељење и који је наметнуо међународни фактор“. 

Др Милан Благојевић

Нажалост, ово је само дио истине о Суду БиХ, а никако цијела истина, јер јој недостаје најважнији дио, који не само што употпуњује истину о том суду, већ заокружује и истину о нама, нашој сервилности чији неизоставни дио су и Милорад Додик и његов СНСД.

Хронолошки гледано цјеловита истина о Суду БиХ, поредана по редослиједу догађања, изгледа ово овако.

1. Дванаестог новембра 2000. године тадашњи високи представник у БиХ (Волфганг Петрич) наметнуо је свој закон о Суду БиХ.

2. Затим је исти високи представник 8. маја 2002. године наметнуо одлуку о, како стоји у њеном називу, „именовању судија и оснивању Суда Босне и Херцеговине“.

Том одлуком Петрич је за судије тог суда из Републике Српске именовао Милоша Бабића и Бранка Мораита.

Ова двојица судија су прихватила именовање, иако су као тадашњи професори права на Правном факултету Универзитета у Бањалуци требали знати, боље рећи знали су, да ниједан појединац, уз то још и странац, нема право да у држави чланици УН намеће било који суд, па ни Суд БиХ, нити да именује његове судије, јер то  забрањују Повеља УН и Устав БиХ.

Но, и овај пут се потврдило да, када се ради о личном интересу, престају да важе све, па и такве очигледне забране из Повеље УН и Устава БиХ.

Оне напросто устукну пред потребом и личним амбицијама појединаца.

Истина, Бабић и Мораит нису усамљени у томе, јер има и других појединаца из Републике Српске који су личне пробитке у правосуђу остварили захваљујући томе што их је на функције у правосуђу именовао високи представник, након чега су они беспоговорно извршавали све друге одлуке, законе и остале акте које је у БиХ наметао високи представник.

Ево само два примјера, из обиља других.

У августу 2002. године високи представник Џереми Педи Ешдаун је наметнуо одлуку којом је именовао чланове високих судских и тужилачких савјета у БиХ.

Тако је, између осталог, у тадашњи Високи судски и тужилачки савјет Републике Српске за члана именовао (наметнуо) и Светлану Марић, тадашњег замјеника основног јавног тужиоца у Бањалуци.

И Светлана је, наравно, прихватила то именовање, послије којег ју је високи судски и тужилачки савјет именовао за судију Окружног суда у Бањалуци, а данас је Светлана судија Врховног суда Републике Српске.

Или, Бранко Перић ових дана, након што је отишао у пензију, каже да он, да је судија Суда БиХ, не би потврдио оптужницу против Милорада Додика због Шмитовог кривичног дјела неизвршења одлука високог представника јер, како тек сада говори Бранко, високи представник нема право да намеће закон и кривична дјела.

Међутим, у августу 2002. године високи представник Педи Ешдаун именоваће Бранка Перића за члана Високог судског и тужилачког савјета Републике Српске, што је Бранко тада прихватио и тада није говорио да високи представник нема на то право, након чега је Бранко постао и судија Суда БиХ гдје је зарадио и пензију те је прије одласка у пензију примјењивао у својим пресудама све законе и друге акте које су наметали високи представници, не рекавши, док је обављао ту службу, у својим пресудама да високи представник нема право да у БиХ намеће законе, јер је то супротно Уставу БиХ и Повељи УН. 

3. Као Милош, Бранко, Светлана и остали из Републике Српске у Суду БиХ и правосуђу БиХ, понашали су се и српски представници у Парламентарној скупштини БиХ, иако их на такво понашање није могао нико принудити, ако они то неће.

Дакле, средином 2002. године српски посланици и делегати из Републике Српске у Парламентарној скупштини БиХ гласали су и усвојили Закон о Суду БиХ.

Те 2002. године све кључне политичке партије, што из данашње власти што из опозиције у Републици Српској, имале су, самостално или у коалицији са другим партијама, своје посланике или делегате у Парламентарној скупштини БиХ и гласале су, дакле и Додиков СНСД, за Закон о Суду БиХ, који је био само копија текста закона којег је прије тога 2000. године наметнуо високи представник Волфганг Петрич.

И тиме су прихватили и легитимисали вољу високог представника, баш као што су то у пољу правосуђа чинили Милош, Светлана, Бранко и други појединци из Републике Српске. 

То је, дакле, потпуна истина о Суду БиХ, али и о нама и нашој спремности да, попут Додикове изјаве с почетка овог текста, забијамо главу у пијесак пред сопственим грешкама, што чинимо да бисмо слагали како наводно нисмо ми грешни већ су нам штету нанијели они други.

Све то није ништа друго до показатељ, казано језиком из романа „Деобе“ Добрице Ћосића, да ми:

„Лажемо да би обманули себе, да сакријемо своју и туђу беду“.

Др Милан Благојевић