Благојевић: Све нам је исто као и вијек и по раније

Налог Кристијана Шмита од 2. јануара 2025. године, којим је забранио примјену више закључака усвојених на Шеснаестој посебној сједници Народне скупштине Републике Српске од 25. децембра прошле године, подсјетио ме је на неколико детаља из Андрићевог романа „На Дрини ћуприја“. Невјероватно је колико ти детаљи говоре о томе да се и наша суморна данашњица у битном не разликује од времена с почетка окупације БиХ од стране Аустро-угарске, далеке 1878. године.

Др Милан Благојевић

Налог Кристијана Шмита од 2. јануара 2025. године, којим је забранио примјену више закључака усвојених на Шеснаестој посебној сједници Народне скупштине Републике Српске од 25. децембра прошле године, подсјетио ме је на неколико детаља из Андрићевог романа „На Дрини ћуприја“. Невјероватно је колико ти детаљи говоре о томе да се и наша суморна данашњица у битном не разликује од времена с почетка окупације БиХ од стране Аустро-угарске, далеке 1878. године.

Детаљи који слиједе у наставку садржани су у X и XИ поглављу романа Иве Андрића. Он нам, описујући долазак Аустро-угарске војске у Вишеград 1878. године, у поглављу X каже како су дан прије тога пронађени локални лидери, Мула-Ибрахим, Хусеинага, мудерис, српски поп Никола и рабин Давид Леви, којима је саопштено, боље рећи наређено, да: „они као законоше и први људи морају сутра у подне дочекати аустријског команданта на капији“.

Те локалне 'законоше и први људи' су, наравно, поступили како им је наређено, дошли су на ћуприју у речено вријеме, а онда Андрић, у истом десетом поглављу романа, каже како је изненађење појавом те силе и ордије, као и аустријског пуковника који ју је предводио, код локалних 'законоша':

„...било велико и утисак дубок. ... Пуковник их погледа кратко и оштрим љутитим, црним погледом човека који је стално у тешким пословима.... У том тренутку проговори поп Никола.... У име присутних свештеника свих вера он је уверавао пуковника да су они, заједно са народом, вољни да се покоре сили која долази и да ће учинити све што је до њих да се одржи мир и ред кој и нова власт тражи.“

На све ово неодољиво подсјећа и разговор на који је код себе Карлос Вестендорп позвао једног министра, и његове замјенике и предсједавајућег Савјета министара БиХ у децембру 1997. године. Све је, дакле, и те 1997. у суштини било исто као и у Вишеграду 1878. године.

Наиме, баш као што је официр који је командовао аустријским одредом пронашао локалне званичнике и преко њих наредио четворици домаћих људи да 'као законоше и први људи' морају дочекати пуковника, тако је и Карлос Вестендорп тадашњим члановима Предсједништва БиХ (Алији Изетбеговићу, Момчилу Крајишнику и Крешимиру Зубаку) у свом писму од 16. децембра 1997. рекао да позову код њега (Вестендорпа као ововременог пуковника) предсједавајућег Савјета министара БиХ те министра и његове замјенике, одабране из сваког од конститутивних народа у БиХ, баш као што су ономад 1878. биле позване 'законоше и први људи све три вере'.

Наравно, позив је пренесен и истом су се одазвале ововремене 'законоше' пред којима се, као некада 1878. и те 1997. године први пут појављивала за истинска 'сила и ордија' једне царевине оличене у високом представнику, бљештава и сигурна у себе.

Та сила је и њима засјенила очи и зауставила ријеч у грлу, док је њих ово изненађење било велико, а утисак високим представником дубок.  Стога су сви они, у суштини, и те 1997. године изразили високом представнику, као ономад аустроугарском пуковнику, да су вољни покорити се његовој сили.

И покорили су се, заједно са народом, зашта нема већег доказа од силе закона које ће у десетинама и стотинама након тога наметати што Вестендорп, што остали високи представници који су дошли послије њега.

Но, „У прво време“, како Андрић описује у поглављу XИ свог романа „На Дрини ћуприја“, „видела се само војска“, баш као што су се крајем 1995. и почетком 1996. године у великом броју овдје видјели само војници тадашњег СФОР-а. Али онда поче да одлази војска, од које су, као ономад у Андрићевом роману, остајали „само одреди“, да би, како наставља Андрић:

„У исто време почели да стижу чиновници, ситни и крупни службеници“, баш као што су и 1996. исти такви почели да стижу и у Канцеларију ОХР-а у Сарајеву и диљем БиХ, у локалне канцеларије ОХР-а. А онда је, каже Андрић, највише почела да изненађује:

„...њихова неуморна радиност и истрајност са којом приступају извођењу тих послова. Ови странци не мирују и не дају никоме да остане миран; изгледа да су решени да својом невидљивом али све више осетном мрежом закона, наредаба и прописа обухвате живот сам... и да измене и помере све око себе. ...Ако наиђу на неразумевање или отпор они одмах застану, негде се невидљиво договоре, промене само правац и начин свог рада, и опет изведу оно што су наумили. ...И тако, све дан и наредба. И са сваком наредбом ограничава се или обавезује у понечем човек појединац...“.

Једна од таквих наредби из нашег времена је наредба тадашњег високог представника Карлоса Вестендорпа којом је 5. марта 1999. године смијенио Николу Поплашена са функције предсједника Републике Српске. А онда је, попут попа Николе из 1878. године, Милорад Додик, тадашњи премијер Републике Српске, 13. марта исте 1999.године, изјавио како је:

"Право високог представника да посегне затом одлуком, које је добио по Дејтонском споразуму, у којем је садржана клаузула да је он изнад Устава БиХ и устава ентитета”.

Те ријечи Додика биле су суштински гледано исте као ријечи Андрићевог попа Николе 1878. године, када је аустријском пуковнику рекао како је вољан да се, заједно са народом, покори сили која долази и да ће учинити све што је до њега да се одржи мир и ред који нова власт тражи.

Иронијом судбине исти тај Милорад Додик је, 24 године касније, оптужен за кривично дјело неизвршења одлука високог представника, које кривично дјело је у јулу 2023. године наметнуо садашњи пуковник у БиХ Кристијан Шмит. Но, није Шмит наметнуо само то, на шта се уредно одазива Додик одлазећи на суђење у Суд БиХ, већ је Шмит наметнуо и много тога другог, што се такође извршава. И тако се, као некада давно поп Никола, покорава сили ововременог пуковника за БиХ.

Тако је пуковник Шмит 2022. године наметнуо свој закон о измјенама и допунама Закона о финансирању институција БиХ којим је (члан 11. став 7. Шмитовог закона), једноставно речено, наредио да се финансирање Централне изборне комисије БиХ реализује у складу са захтјевом те комисије.

Другим ријечима, када ЦИК то затражи, морају јој се дозначити финансијска средства, јер је тако наредио Криситијан Шмит, који је у свом закону наредио да је за извршење тих захтјева ЦИК-а надлежно Министарство финансија и трезора БиХ. На челу тог министарства налази се Срђан Амиџић, кадар Милорада Додика, који у марту 2024. године изјављује да: „Република Српска не признаје Кристијана Шмита па тако ни његове одлуке“.

Међутим, када му је потом ЦИК, у складу са наведеним Шмитовим законом, поднио захтјев за финансирање локалних избора у БиХ 2024. године, Амиџић је бес поговорно испунио тај захтјев, при чему је у својој Инструкцији, број 05-02-2-2499-1/24 од 26.3.2024. године, дословно написао да се: „У складу са одредбом члана 11. став 7. Закона о финансирању институција БиХ“, дакле у складу са одредбом коју је Кристијан Шмит наметнуо 2022. године, расходи за финансирање локалних избора 2024. године финансирају из буџета БиХ, „у складу са буџетским захтјевом Централне изборне комисије“. 

Према томе, Додиков Амиџић је беспоговорно испунио оно што је наредио пуковник Шмит, и тако се понашао као и некада давно поп Никола према аустријском пуковнику.

На исти начин су се односили у Републици Српској и према закону пуковника Шмита о измјенама и допунама Изборног закона БиХ, јер су протекли октобарски локални избори проведени према том закону, на чију примјену су се сви, и власт и опозиција, позивали пред те изборе, у току њиховог одржавања, као и послије тога.

С обзиром на те, али и бројне друге примјере, исто ће бити и поводом најновијег налога с почетка овог текста, који је пуковник Шмит наметнуо 2. јануара 2025. године. С тим у вези власт настоји да народу прича приче, попут приче Додиковог Амиџића да наводно „Република Српска не признаје Кристијана Шмита па тако ни његове одлуке“, али ће на крају и тај налог несумњиво провести, јер је поданички-рајетински у нама непрестано присутан, од 1878. све до данас. Ништа се у нама на том плану није промијенило, остали смо исти као и поп Никола, Хусеинага и остала дружина вијек и по раније.

Пише: Др Милан Благојевић