Оружје све чешће у рукама дјеце - Ко је заказао?!

Како малољетници имају приступ оружју и зашто увијек причамо о посљедицама, не и превенцији? Грађани, али и стручна јавност упозоравају да је заказала породица као основна ћелија друштва. Да ли је тако и да ли је аларм прекасно упаљен?

БиХ у кратким цртама. 

„Ничим изазван малољетник ушао у полицијску станицу у Босанској Крупи и ножем убио једног, а ранио другог полицајца. 

Малољетник у дворишту сарајевске средње школе употријебио ватрено оружје, те повриједио другог малољетника.

Студенткиња извршила самоубиство скоком са зграде Студентског дома на Палама.

Професорицу из Бијељине напао родитељ ученика. Улетио је у зборницу и ударио јој два шамара. 

Тинејџер послао 7 лажних пријетњи бомбама у школе у Сарајеву, малољетник чак 49.

Дјевојка скочила са петог спрата зграде у Добоју.“

Тероризам, трагедије, оружје. Шта се то дешава са нашом омладином? Да ли то дјеца плаћају данак родитељских проблема?

Грађани Бијељине кажу:

„Заказали смо као родитељи. Врло једноставно, ако родитељ не може да одигра своју улогу, онда то мора друштво.“

„То је све из куће, из породице, мало школа, улица, интернет, видео-игрице...“

Гдје је онда заказало наше друштво?!

Грађани истичу да је, како кажу:

„Заказало све.“

„Све из породице потиче“

„Интернет дјецу одгаја.“

„Треба из куће понијети културу понашања.“

Да ли родитељи дају адекватан примјер својој дјеци?!

„Дјеца уче агресију и деструктивно понашање, тако се понашају због тих фрустрација гдје су наше потребе занемарене и потиснуте, а то почиње првенствено у породици“, наводи Биљана Лазић, психолог и клинички психотерапеут.

„Модерни свјетски трендови родитељима намећу  да се морају имати станови, викендице, аута и онда родитељи грабе више да би касније све то богатство трошили на лијечење нерада са својом дјецом“, јасан је Давор Видаковић, социолог.

Све то до мемента када те посљедице не буду нечији живот. Јер, оружје у рукама малољетника све чешћа је слика у БиХ. Аларм је ово који позива на узбуну и реаговање. 

„Шта ће родитељу оружје, побогу, живимо у 21. вијеку, зашто људи у цивилу носе оружје“, питају се грађани. И додају:

„Вјерујте да је то ухватило коријење у друштву, ту нема рјешења, то да се неко преваспита у 18-20 години то је тешко.“

 Има ли систем адекватан одговор?! Или , као по навици, он дође на крају или и не дође. Па се тако, умјесто узроцима, скоро увијек бавимо посљедицама.

„Гурни под тепих, заврши, неки испадне из мојих шака, нек се неко други тиме бави. Као зидар кад накриво сазида зид, нико тај зид више неће моћи поправити. Тако исто ни код дјеце, ако се пропусти у васпитању, јако га је тешко вратити на прави пут“, каже Видаковић.

На крају - једногласно питање ЗАШТО и јасан одговор -  кад систем натјера родитеље да о свему мисле више него о дјеци, није ни чудо што странпутица постаје једини смјер друштва.

(БН)