Религијско-уставна позадина сукоба Израела и Ирана

Свједоци смо оружаног сукоба између Израела и Ирана, који је букнуо 1. октобра ове године, када је Иран гађао (и са више балистичких пројектила погодио) територију Израела. Према извјештајима свјетских медија Иран је испалио више од стотину пројектила, од којих је према истим изворима 80% њих погодило израелску територију.

Пише: Др Милан Благојевић  

И у априлу ове године Иран је са више од 300 пројектила, дронова и крстарећих ракета извео напад на Израел, што је било први пут у историји Исламске Републике Иран, од њеног стварања 1979. године. И Израел је више пута до сада то чинио према овој исламској републици, од њеног стварања до данас.

Дакле, свједоци смо жестоког непријатељства између ове двије државе, које у континуитету траје безмало пола вијека.

И трајаће сасвим извјесно још дуго времена, без изгледа за окончање имајући у виду непомирљиву религијску позадину тог сукоба, која је преточена и у одговарајуће правне одредбе уставног карактера, присутне у правним системима сваке од ових међусобно непријатељских страна

Тој позадини посвећен је овај невелики текст.

Већ у Декларацији о стварању Државе Израел, усвојеној 14. децембра 1948. године, одређено је да постоји: "историјска веза Јеврејског народа и Еретз-Израела, као и права Јеврејског народа да поново успостави свој националне дом", што у стварности значи своју националну државу на простору на којем се она данас налази.

У истој Декларацији се затим позива на Резолуцију Генералне скупштине УН од 29. новембра 1947. године којом се "позива на успостављање Јеврејске државе у Еретз-Израелу", на темељу чега су доносиоци Декларације "на основу свог природног и историјског права и снагом Резолуције Генералне скупштине УН прогласили успостављање Јеврејске државе у Еретз-Израелу, која ће се звати Држава Израел".

Дакле, темељна ствар која произлази из ове оснивачке Декларације је да је Израел прије свега, боље речено изнад свега, Јеврејска држава. И то провејава кроз све тамошње изворе права. Израел спада у ред држава које немају један писани (кодификовани) устав.

Умјесто тога, функцију устава има неколико писаних основних закона - њих 14 (нпр. Основни закон о Влади, Основни закон о Кнесету, Основни закон о слободи занимања, Основни закон о војсци и др), али ниједан од њих, као ни остали израелски закони, ниједном својом одредбом не дирају у темељну ствар - да је Израел држава Јеврејског народа.

Штавише, један од основних закона, онај из 2018. године о националној држави (Басиц Лаw он Натион Стате) дефинише Израел као националну државу Јеврејског народа у којој Јеврејски народ, како стоји одмах на почетку тог закона:

"остварује своје природно, културно, религијско и историјско право на самоопредјељење", чије вршење "у држави Израел је јединствено за Јеврејски народ".

Само тиме се може објаснити чињеница да је, како износи ХаРав Елиезер Меламед у својој књизи "Тхе Натион анд тхе Ланд", "врховна заповијест (митзвах) из Торе да се ангажује (регрутује) у Израелским одбрамбеним снагама.

Основа ове обавезе је на првом мјесту заповијест (митзвах) чувања Израела од непријатеља, а друга је чување Израела како би био под Јеврејским суверенитетом". 

Насупрот оваквом стању ствари, од којег јеврејско право и правни поредак Државе Израел не допуштају било какво одступање, је једнако такво стање у Исламској Републици Иран, од њеног стварања 1979. године па све до данас.

За разлику од Израела, Иран има писани (кодификовани) Устав. У основним принципима тог Устава, који претходе другим дијелу Устава издијељеном на чланове, прописани су принципи под насловом "Идеолошка војска".

Према тим принципима Устава Ирана: "У формирању и опремању оружаних снага државе, одговарајућа пажња мора бити дата религији и идеологији као основним критеријумима.

Стога се Армија Исламске Републике Иран и Исламска револуционарна гарда морају организовати у складу са тим циљем и биће одговорни не само за одбрану и очување граница државе, већ и за испуњење идеолошке мисије џихада на Алаховом путу, ширећи суверенитет Алаховог закона диљем свијета".

Почивајући на овим уставним принципима, чланом 3. Устава Ирана је као један од циљева те државе прописана "експанзија и јачање исламског братства", док је у члану 144. истог устава прописано да:

"Армија Исламске Републике Иран мора бити исламска војска, односно, мора бити посвећена исламској идеологији и народу и у своје редове мора регрутовати појединце који вјерују у циљеве исламске револуције и посвећени су њиховој реализацији ".

Упоређивањем онога што је у лапидарном облику претходно речено, није тешко закључити како узроци сукоба између Ирана и Израела имају своју религијско-уставну позадину.

Њен садржај је такав да га чине историјски, религијски, идеолошки и уставни ставови и разлози који, усуђујем се рећи, неће никада моћи бити приближени, а камоли помирени.

Због тога је нажалост само једна ствар у свему томе извјесна, а то је дуготрајан сукоб чији исход је неизвјестан не само за ове двије међусобно непријатељске стране него и за свијет у цјелини.

Пише: Др Милан Благојевић