Гдје су факултети, универзитети и Академија наука?!

Живимо у времену неизвјесности и страха од онога шта ће бити сутра, у времену које обиљежава расап свих етичких вриједности. Самовоља, безобзирност и непоштење постали су свакодневница, док се похлепа и пљачка прихвата као памет и храброст.

Пише: Проф. др Петар Кунић

Живимо у култури амбалаже која презире садржај гдје је послушност и подаништво важније од памети, гдје се друштвене вриједности граде на коруптивним и криминалним темељима, у друштву злоупотребе патриотизма за богаћење и уцјењивање, у друштву у којем знање и иновативни дух нису цијењени барем у оној мјери која им иманентно приличи.

Осјећа се недостатак спознаје који представља камен спотицања  у доношењу кључних одлука.

Људске врлине као што су поштење, мудрост, правда и одговорност уступиле су мјесто промовисању лажних вриједности што води инфантализацији људске мисли. Неједнакост и неправда заробили су друштво које услијед опште површности постаје лак предмет манипулације.

Чланство у владајућој политичкој структури постало је важније од дипломе. Уосталом, диплома се ’’може купити на бензинској пумпи’’. Сцена јавног дискурса је забрињавајућа. Недостаје организована памет и умност, а добивају се похвале за деструктивност.

Политички дискурс је пресудитељ свега, суди и тамо гдје није компетентан.

Систем функционише на партијској, а не на државној логици.

Кад странке именују државног службеника по начелу феудалне својине, он је лојалан странци,  а не државној институцији. Садашњост је веома захтијевна, траже се квалитетна и адекватна знања за рјешавање веома сложених друштвених проблема.

Стицање знања одвија се углавном у склопу образовања које представља процес који траје у континуитету, чиме код човјека смањује неизвјесност који тиме лакше прихваћа промјене.

Зато је од кључног значаја за сваку друштвену заједницу, јер је базична ствар за сваки напредак, посебно високо образовање.

Стога се тражи већа посвећеност друштва односно системска брига о образовању. Друштво мора препознати људе знања чија размишљања морају имати проходан пут. Требају нам људи који критички мисле и расуђују и који су способни да понуде алтернативна рјешења.

Критичку свијест треба развијати и сачувати како се креативност не би изгубила.

Осјећај подаништва и беспомоћности ствара карактер зависности који не реагује на потицаје. Учени људи су одувијек били покретачи напредних идеја које затомљују лаичке импулсе у јавном простору. Нажалост, Универзитет код нас није постао носилац лидерске улоге у развоју научне и академске мисли, што је предуслов друштвеног развоја и бољег разумијевања економског и друштвеног развоја.

Оснивање високошколских установа (приватних факултета) на основу либералних критеријума довело је до деградације високог образовања.

Отварање могућности законским прописима да се приватни факултети могу оснивати без прецизно утврђеног броја професора у сталном радном односу и власништва адекватног простора од стране оснивача је апсурд.

Ради подсјећања, у претходној држави, уз адекватан простор факултет је морао имати најмање 12 магистара и осам доктора наука (зависно од републике) у сталном радном односу са потребним научно-наставним звањима.

Поред тога, за приватне факултете није изграђен систем квалитете високог образовања  нити критеријуми пролазности, а да не говоримо о изостанку инспекцијског и стручног надзора од стране надлежних органа.

Већина наставника на приватним високошколским установама чине спољни сарадници ’’скрпани’’ са свих страна који често немају адекватна научно-наставна звања. Да ствар буде још гора, кандидатима са завршеним приватним факултетима отворена је могућност да ’’перу’’ своје дипломе на стицању мастера и доктората на државним факултетима.

Досадашње искуство говори да су приватни факултети оснивани на комерцијалној основи, што је резултирало ’’слабим квалитетом’’, и у суштини добили смо људе са титулама без стварног знања. И не само то, приватни факултети знатно су утицали на пад квалитета високог образовања у цијелини, што је довело до тога да се многи млади људи опредијељују да студирају у иностранству.

Образовање представља примарну бригу друштва гдје плагирани докторати, купљене дипломе и лажна академска достигнућа немају мјеста, стога да би се елиминисале те појаве треба убрзано прићи измјени Закона о високом образовању којим би се спријечиле те појаве.

Забрињавајућа је чињеница да Академија наука и умјетности Републике Српске не исказује своје становиште о стању у високом образовању..

У једну руку то и не чуди јер она упорно ћути. Њен допринос креативној мисли и општем добру је никакав.

Ову значајну друштвену институцију  не интересује што је образовни систем озбиљно урушен и уздрман, посебно у области високог образовања које представља стуб друштва. Исто тако, ову институцију не брине што демократска култура није остварена, што је њен потенцијал мален. Готово да не постоји њен утјецај на друштвене токове. 

Она представља више дружину која подсјећа на Кавкин замак  који једино познаје законитости свога рада. Више је забављена Титоистичким синдромом доживотних функција него значајним друштвеним питањима.

Синдром доживотног предсједника и ротација потпредсједника и секретара у Академији су чврсто прихваћени што одудара од темељног демократског начела смјењивости водећих функција. Све се базира на принципу ’’ја теби ти мени’’.

Понављање мандата водећих људи у Академији је без сумње наметљив и без трунке пристојности претјеран чин, поготово што резултати рада тог ’’доживотног тријумвирата’’ нису посебно видљиви и уочљиви. Академији очито недостају јаке личности које би дале импулс тој учмалој структури.

Процес пријема у чланство Академије тече нетранспарентно, бирократски, скоро па инкогнито. Изгледа да је довољно бити у добрим односима са ’’вјечном руководечом тројком’’  па да постанете академик.

Резултат тога је чињеница да Академија није досегла ниво који се од ње тражи. Недостају каријерне и респектабилне личности које неће бити политички послушници.

Потребни су људи који ће прокрчити пут слободној мисли која ће бити ослобођена свих наслага, предрасуда и кривог поимања стварности.  Уосталом, задатак интелектуалних структура је да осмишљавају пут, да указују на грешке, посебно у земљи у којој је мали ниво политичке зрелости.

У Републици Српској, у посљедњих двадесетак година, готово да нема јавних дебата гдје би се чули гласови различитих дијелова друштва, што ствара погодно тло да владајућа политичка структура доминира јавним простором и лако намеће своје интересе и интересе оних који имају блиске односе са влашћу.

Новца нема за издавање књига, за стимулисање младих аутора, пјесника и других културних стваралаца, али зато има за куповину скупоцјених аутомобила за носиоце политичке власти, али и за Цецу и Карлеушу када долазе на страначке скупове.

Поред што им се даје на десетине хиљада марака, на располагању им стоји и хеликоптер.

Нажалост, Универзитет и Академија су се оградили зидом ћутања на све девијације у друштву, умјесто да се укључе у тражењу рјешења за више него дубоку кризу.

Понашају се по обрасцу: једни покривају уши да не чују, други стављају руке на очи да ништа не виде, а сви покривају уста да не би рекли истину.

И на крају да споменемо изреку нашег пјесника и писца Душка Радовића који је својевремено рекао: ’’Апсурдно је да интелектуалци у тешко вријеме ћуте, и не само то, још горе је то на другој страни, нико их не треба’’. 

Проф. др Петар Кунић