Професори из Бањалуке критиковали ОХР и власт: Није добро ово што радите ни ви ни власт

Група интелектуалаца из Бањалуке упутила је данас саопштење ОХР-у и бх. јавности:

- Прошло је готово 30 година од ратних сукоба у Босни и Херцеговини и потписивања Дејтонског мировног споразума (у даљем тексту: Дејтонски споразум).

Друштво у којем живимо је још увијек заглављено у прошлости. Умовима владајућих политичких структура доминира политички нарцизам ослоњен на искључивост са ризичним импликацијама. Стално се креирају тензије у борби за одржање политичких позиција.

Гради се политички идентитет на бази реторичких напада једних на друге. Подјеле у Босни и Херцеговини су дубоко укоријењене и стално присутне. У таквом амбијенту политичке структуре скрећу пажњу са реалности према властитим интересима и циљевима своје странке.

У јавном дискурсу, суштину подјела у Босни и Херцеговини чине два, односно три, концепта друштвено-политичког уређења Босне и Херцеговине. На том трагу испољавају се различита становишта за промјену актуелног уставног модела. Концептуални оквир захтјева за промјене прате углавном супротстављене позиције конститутивних народа, тако да, готово да у већини случајева, кореспондирају са етничком припадношћу, било да се ради о политичким и интелектуалним елитама или другим носиоцима јавне власти. 

Дејтонска уставна рјешења за већину бошњачких водећих политичких и интелектуалних актера никада нису у цјелини била прихватљива. То потврђују бројни примјери произвољног тумачења уставних одредби и агресивна инсистирања на преношењу надлежности са ентитета на државни ниво, као и на стварању перцепције у јавности, не само у домаћој него и у страној, да је Дејтонски устав само једно прелазно рјешење, које је исцрпило своје капацитете за даљи развој државноправног оквира.

Као главни инструмент у преношењу надлежности са ентитета на државу бошњачка политика, уз подршку ОХР-а и једног дијела међународне заједнице, у посљедње вријеме, користи Уставни суд Босне и Херцеговине који суди по сопственом нахођењу, „шири“ и „скупља“ сопствену надлежност без законског и уставног упоришта.

Чак иде толико далеко да својим одлукама мијења сам Устав, што је случај са државном имовином. Недостатак Закона о раду Уставног суда Босне и Херцеговине ствара велику и непремостиву правну празнину која отвара пут арбитрарности и самовољи у поступку. Све државе настале распадом бивше Југославије имају законе о раду уставног суда, наравно и готово све земље свијета.

Парадоксално је да Босна и Херцеговина тај закон нема, поготово ако се има у виду њена федерална структура. Посебно забрињава рад Уставног суда БиХ у крњем саставу, без судија из Републике Српске, једне федералне јединице, па такве одлуке не могу да имају ни моралну ни правну ваљаност. То представља насиље над уставно-правним системом Босне и Херцеговине.

Преносом бројних надлежности са ентитета набх институције, Босна и Херцеговина се трансформисала из конфедерације у федералну државу (асиметрична федерација). То, међутим, не задовољава главне протагонисте бошњачке политике и њихову концепцију унитарне државе.

Главни актери овог модела виде БиХ као „грађанску државу“, гдје би бошњачки народ, који има релативну већину, на принципима „један човјек-један глас“ политички легитимисао своју доминацију. Иако је овај модел напуштен прихватањем Дејтонског споразума, а био је један од главних разлога за ратне сукобе у БиХ, на њему се у Сарајеву и даље инсистира.

Наизглед, овај модел евентуалног преуређења БиХ нема етно-националне димензије, јер своје аранжмане не гради на својој националној припадности, нити засебно одређеној територији. Међутим, он се у политичкој пракси појављује као национални (бошњачки), умотан у обланде грађанско-демократског начела који националну припадност везује за државу.

Фактички, с правом се ова грађанска варијанта оцјењује грађанским национализмом пројецираним на читаву територију. Грађански концепт не може замијенити концепт колективне заштите коју пружа садашњи модел консоцијацијске демократије, који ничим не противурјечи принципима који се примјењују у неким земљама западне Европе, нпр. Белгији, Холандији и др.

Грађански концепт, чија се суштина сагледава као владавина већине, одговара хомогеним друштвима у којима се евентуални расцјепи базирају на класним и осталим друштвено-економским факторима који се могу успјешно контролисати. Међутим, он није по својој структури подешен да успјешно задовољава потребе нехомогеног друштва подијељеног национално-етничким, религијским, језичким и другим разликама.

Он не може да осигура демократију у друштвима као што су Белгија, Босна и Херцеговина, Сјеверна Ирска, Швајцарска и др. Босна и Херцеговина није држава са јединственим појмом „нација“. Стога су у БиХ од примарне важности заштитни механизми колективних права које гарантује Устав БиХ, као и политичко-територијална подјела на два ентитета. Босна и Херцеговина је од вајкада означавана као заједница са вишеструким идентитетом и суверенитетом.

Стога је уважавање посебних националних идентитета кроз уставну заштиту пуно еластичније и разумније у процесу конституисања и организовања заједнице. Ако Белгија као вишенационална заједница може успјешно и ефикасно функционисати може и БиХ, за шта је потребна политичка воља. Водећи политичари морају да буду креативнији у начину обликовања међусобних односа.

Само здрав и рационалан дијалог и унутрашњи договор, без страних притисака, представља реалну основу за стварање функционалних институција како државе тако и ентитета. Апсурд је да се од Републике Српске отимају њене надлежности, а онда се на уходан начин замјеном теза оптужује за рушење Дејтонског споразума и ствара се наратив да се на њу гледа као субверзивни пројект против Босне и Херцеговине.

Поставља се питање да ли је владајућа политичка структура Републике Српске дијелом придонијела таквом становишту. Свакако да је њен ригидан став према дијелу међународне заједнице и ОХР-у увелико допринио таквом односу. За разлику од бошњачке политичке компоненте, која повлачи потезе уз лобирање, сагласност и подршку дијела међународне заједнице, Република Српска нема политичку матрицу која има осмишљену и континуирану окосницу.

Она је свађалачка, аутодеструктивна, оптерећена личним лидерством и амбицијама, чији је циљ задржавање власти по сваку цијену.  Модел партократије, хронично гуши друштво, привреду и културу. Недостаје спремност да се у тренутку егзистенцијалне кризе интерес владајуће коалиције и њених водећих структура подреди националном интересу.

Пријетње које се своде на негирање државних институција, раздруживањем, отцјепљењем, доношењем закона који су са одложним ступањем на снагу, постале су дио политичког колорита у Републици Српској, чиме се ствара атмосфера сталних тензија што, уствари, представља параван да би једна корумпирана клептократска групација сачувала власт.

Бахатост и несналажење у сложеним историјским околностима, као зла коб, прати политички врх Републике Српске. Премали смо и нејаки да би могли тјерати мак на конац са великим и моћним.

Да ли је мудро непризнавање нелегалног високог представника, кад га признају готово све државе које су имале главну ријеч у креирању Дејтонског споразума, па и Србија. Треба избјећи иритантни вокабулар ниског стила који слаби позицију Републике Српске.

Прозивање лично појединих представника међународних структура представља неприкладан начин комуникације. Таква национална политика је неприхватљива и деструктивна по Републику Српску. Свакако је и то један од разлога што је Република Српска од дијела међународних структура стигматизована  као анфан терибл (злочесто дијете) која руши Дејтонски споразум.

Понавља се српска класика која је још увијек спремна да због личних и страначких интереса жртвује националне интересе. Велика је несрећа када се Република Српска своди на једну личност која дефинитивно игнорише републичке институције и одлучује у име свих. 

То је деградација демократије и правне државе.

Владавина права је темељна вриједност сваког друштва. Ауторитет и моћ појединца успоставља се тамо гдје је срушен ауторитет права и институција. То подстиче систем послушних људи у којем нема мјеста онима који мисле критички и одговорно. Интелектуална и универзитетска јавност је ућуткана и уљуљкана у својој конформистичкој инерцији, супротно свом интелектуалном поштењу, позиву и одговорности.

Нетолеранција између политичких структура из Сарајева и БањаЛуке нарушава друштвено-политичке односе Босне и Херцеговине. Све док политичко Сарајево буде насртало на надлежности Републике Српске уз подршку ОХР-а и дијела међународне заједнице, владаће дисонатни тонови на тој релацији. Лакомислена политика која долази из Републике Српске, обувена реториком ниског нивоа према појединим међународним представницима, може да буде веома опасна и ризична по Републику Српску.

Персонални антагонизми не смију да буду пресудни када су у питању интереси Српске. Реторику раздруживања и доношења закона, који су супротни Дејтонском споразуму, треба обуставити, као што треба да престане ратнохушлачка реторика из Сарајева. И једно и друго изазивају анимозитет и непријатељство међу народима што представља опасност за стабилност ових простора.

Дејтонски споразум према мишљењу познатог миротворца и медијатора на Балкану Лорда Овена има „екстремну релевантност“, мада је уочљиво дјеловање „страних сила“. Потребно је више разумијевања и мање провокација. Треба изграђивати културу дијалога, која се манифестује кроз ширину и разумијевање за другачије мишљење. БиХ је постала друштво монолога у којем водећи политичари не желе разговарати са онима који другачије мисле.

Све док постоје оволике искључивости између ентитетских политичких структура, док се не успостави култура дијалога, Дејтонски споразум нема алтернативу. Данас, Дејтонски споразум једнако је мир, а са миром опасно се поигравати, каже се у саопштењу Групе интелектуалаца из Бањалуке, који потписују Петар Кунић, Бранко Докић и Слободан Наградић

(БН) Фото: ОХР/Илустрација