Пријатељ открио истину: Тома није умро због пића

Тома Здравковић дирао је стиховима људе право у срце, а у његовом је било много туге...

Тома Здравковић није био само певач, већ и песник који је својим стиховима дирао срца многих. Његова музика и данас подсећа на време када су емоције биле искрене и када су се људи могли идентификовати са његовим песмама. Својим изразито емотивним интерпретацијама, Тома је успео да створи нешто што превазилази границе времена и простора, остављајући неизбрисив траг у историји народне музике на просторима Балкана.

О својим сећањима на Здравковића говорио је Тихомир Поп Асановић, клавијатуриста легендарне југословенске рок групе "Тиме", који је на почетку своје каријере шест месеци свирао са Томом. Било је то 1965. године, када су обојица били млади музичари, а његова сећања врло су занимљива и дала су нове нијансе причи о Томи.

Било је то крајем 1965. и почетком 1966, заједно сам наступао с Томом шест месеци - присетио се тада Асановић и наставио: - Звали смо тај простор Градски подрум, али био је то Дом синдиката у Београду, који је у подруму имао посебну дворану. Свирали смо шест дана у недељи, само смо понедељком били слободни. Иначе су тамо свирали "Џентлмени и браћа Јелић", касније су се назвали YУ група, рокери су свирали чајанке од 16 до 19 сати, а ми смо наступали од 20 часова до поноћи.

О томе како су се спајали тадашњи први рокери и ови из света народне музике, Асановић каже да је имао срећу да је са Томом Здравковићем свирао као још млади рок музичар те је пуно тога научио. Асановић је 1965. из Скопља дошао у Београд.

- Био сам 17-годишњак и тражио сам посао, а тамо где су се састајали сви музичари, глумци и менаџери, распитивао сам се за свирке. Дали су ми препоруку да се јавим Томи јер је његов пијаниста сломио два прста. Свирао сам на неком старом Стејнвеју који је био потпуно раштимован па сам стално молио да се наштимује како треба (смех).

И Тома Здравковић био је тада на почетку каријере, али ипак старији, имао је 27 година. Асановић каже да су "свирали нешто мало забавне музике, па староградске песме, јер онда није било цајки и турбофолка".

- У то време Тома је умео да ми каже да му на клавиру, сат времена пре наступа, покажем неке акорде, па смо десетак дана вежбали. Био је јако надарен. Сам је писао текстове и мелодије, имао је песме које ће касније постати популарне, али тада још није ништа снимио.

Тај густи радни распоред имао је предности и мана, а ни пороци музичарима нису били непознати, чега је и Поп Асановић био свестан.

- Јако смо се пуно дружили, Тома је увек био елегантан, имао је неколико одела и кошуља и увек је носио кравату. Али волео је и да попије. Често је ишао и на коцкање с оним мангупима на Дорћолу. Тамо је била и Лепа Лукић и сви ти млади певачи, бацале су се оне коцкице. Знао је други дан да дође на ручак без кинте и каже:

"Попе, дај плати један грашак с кобасицама" (смех). Био је боем и велики плејбој, имао је толико снаге да је то било фасцинантно... Било је ту велике зараде јер се свирало по наруџбини и песме су биле плаћане. Све су то биле староградске песме, а он је знао да укључи и неке своје ауторске песме које смо пре тога научили да свирамо. И публика би их одмах прихватила, било је то невероватно. Људи су седили за столовима, наручивали вечере, сваке вечери било је крцато, а поготово петком и суботом.

Реакције публике биле су одличне, а неке песме знали смо да изведемо по четири-пет пута током вечери. Један сто наручи нешто, а други нешто контра, и стално тако, па је мало било и досадно свирати пар пута исту песму. Али била је то одлична зарада, поготово мени као младом музичару. То ми је била школа која ми је донела сигурност, искуство и рутину - истакао је Асановић и додао: - Као у сваком послу, морате имати праксе.

Клавијатуриста је поменуо и детаљ у навикама Томе Здравковића који је одредио и његов животни стил.

- Имао је навику о којој се не зна довољно, никада није ишао да спава пре пет-шест ујутро. Тај ноћни живот га је касније на неки начин и убио.

Тада млади Поп Асановић често је пазио на старијег колегу.

- Седам-осам пута стављао сам га у такси и пратио кући, а сутрадан ми је захваљивао. Иначе би завршио на коцки и изгубио сав новац. А жене су га обожавале.

Здравковић је знао младом клавијатуристи да каже да га води на вечеру, али млади Поп није пио алкохол него сокове. Тома би за то време попио неколико ракија. Асановић би га питао зашто не пије пиво, али би му одговорио да му не паше. Он је пио, каже Асановић, који је то схватио тек после месец дана наступа, јер је морао да издржи да пева по три до три и по сата сваке вечери, и био је под притиском.

- Велика зарада сваке вечери скупљала се у кутији од виолине која би стајала на клавиру и била крцата тадашњим динарима - каже Асановић и додаје: - Зарађивало се невероватно, могли смо за један викенд свирања да купимо нови аутомобил. Но, пуно је новца и нестајало кад би се друштво пребацило на неку другу локацију, иако је Здравковић касније поменуо да се мало решио коцке.

И Шабан Шаулић је умео да дође понеко вече, био је већ велика звезда, а и Лепа Лукић је неколико пута отпевала с Томом неколико песама. То је било његово друштво, естрада у настајању.

Већ тада назирали су се ауторски почеци Томе Здравковића, чему је сведочио и Асановић.

- Тома Здравковић био је невероватно музикалан, увек је имао неки папир и оловку и записивао. Умео је да каже: "Види ону црну лепотицу за столом". Па дода: "Има црну косу као вранац". Све би записивао у малу књижицу с квадратићима, то никада нећу заборавити. Тек кад бих слушао његове песме, након неколико месеци, видео бих да је све то употребио, био је сјајан - присетио се Поп.

Здравковић је повремено питао младог талентованог клавијатуристу и који акорд где паше или му говорио да никако не може да дође до тона који му треба, па би му Асановић показао неке хармоније, а Тома би наставио да ради на властитим новим песмама. Након неког времена, Асановићу, џезеру у души, постало је досадно на тим свиркама и средином 1967. отишао је да свира у Немачкој.

- Али Тома је био толико упоран да је то било невероватно. Били смо пре мог одласка заједно на ручку и рекао ми је: "Сутра идеш, штета, али видећемо се ми још. Сигурно ћеш успети."

Након што је прошло седам-осам година, Асановић је с групом "Тиме", која је у то време објавила први албум, наступао у горњој дворани Дома синдиката у Београду. Зато му је, кад је "успео", било драго да се Тома Здравковић 1973. појавио на том концерту и подсетио га: "Сећаш ли се да сам ти рекао да ћемо једног дана и ти и ја успети?"

- Остао је на концерту, ишли смо после на вечеру, знали смо да се сретнемо и касније, али оне прве месеце рада с њим највише памтим - закључио је Асановић у разговору за Јутарњи.хр и додао:

- Жао ми је што радећи филм нису контактирали са више људи да сазнају још детаља о Томи, али с друге стране драго ми је што сам као млади рок-музичар имао част и повластицу да радим с њим.

(Стил) Фото: Еxпресс/Принтсцреен/Yоутубе/Југотон мусиц/Дејан Сарафимов