Благојевић: Шта смо били некад, а шта смо сад?!

Четвртог јула ове године на десетој редовној сједници Народне скупштине Републике Српске усвојен је Нацрт закона о допуни Закона о употреби заставе, грба и химне.

Пише: Др Милан Благојевић

Према том Нацрту, доступном на интернет порталу Народне скупштине, у члану 8. Закона о употреби заставе, грба и химне додаје се нови став (став 3) који гласи:

"Заједно са истицањем заставе и грба/амблема Републике Српске и извођењем химне Републике Српске могу се истицати заставе и грбови и изводити химне страних држава са којима Република Српска има потписан споразум о успостављању специјалних паралелних односа, односно држава са којима поједини или сви конститутивни народи или Остали или грађани у Републици Српској имају заједничко историјско, културолошко и традиционално насљеђе".

Преведено на једноставан народни језик, из цитираног текста да се закључити како би његов предлагач и већина у Народној скупштини, кад већ Република Српска одавно не може оно што је некада могла, да барем на мала врата врате у употребу грб Немањића и химну Боже правде, тако што би та знамења државе Србије, као и застава те државе, били истицани у Републици Српској.

Рецимо у сали Народне скупштине Републике Српске, Влади Српске, Палати Републике и на било ком другом мјесту.

Другим ријечима, предлагач овог закона и Народна скупштина, све и да нису свјесни тога (а и те како јесу свјесни), тиме нажалост признају шта смо некада били, а шта смо сада, то јест да смо некада сва та знамења својим законом могли прописивати, и прописивали смо их, као знамења Републике Српске, а сад то више не можемо, па пошто смо постали нејаки хајде онда да барем покушамо доакати свему томе тако што ћемо смислити да истичемо та знамења као знамења друге државе, а у стварности ћемо тиме омогућити да она тим истицањем буду тумачена и као знамења Републике Српске.

И да тиме појединци који су ово смислили себе запишу у историји и да се приказују народу као "борци" за националну ствар.
То је, дакле, суштина овог подухвата који је након усвајања упућен на јавну расправу у трајању од 30 дана. 

Зато, док траје тај рок, није згорега рећи, односно подсјетити на неколико чињеница. 

Тек да се то зна и не заборави.

Као прво, нисам против грба Немањића, химне Боже правде и заставе државе Србије, јер ја их као Србин волим и поштујем. Али није важно шта ја о томе мислим и осјећам, већ шта је суштина свега овога, као и зашто смо некада с тим у вези могли нешто, а зашто данас то више не можемо.

Е управо ту, у вези са тим шта смо некада били и могли, а шта више нисмо и не можемо, већина овдашњих људи склона је одговор тражити у Уставном суду БиХ и одлуци тог суда из 2006. године, за коју су гласале и српске судије у том суду, којом су грб Немањића и химна Боже правде проглашене неуставним и тиме забрањени.

Међутим, није то учинио само тај суд него је то исто учинио и Уставни суд Републике Српске, и то у два наврата.

Први пут је то било 25. јула 2007. године, када је Уставни суд Републике Српске (Вијеће тог суда за заштиту виталног националног интереса) химну Боже правде, чак и само њену композицију, прогласио неуставном јер је њоме, како стоји у одлуци тог суда број УВ-4/07, "повријеђен витални национални интерес конститутивног бошњачког народа", пошто та химна, само "музичко извођење предметне композиције већ у првим акордима асоцира о којој мелодији је ријеч, и тиме може вријеђати витални национални интерес других народа", како је истакао Уставни суд Републике Српске у тој својој одлуци.

Стога идентификациони симбол треба, како је такође остало записано у истој одлуци, "да представља и одражава интересе сва три конститутивна народа који живе у Републици Српској, или да је неутрална, што у конкретном случају није".

Други пут, 22. децембра 2008. године, Уставни суд Републике Српске (Вијеће за заштиту виталног националног интереса) је донијело одлуку, број УВ-3/08, којом је, у суштини из истих разлога, и грб Немањића проглашен неуставним, а тиме и забрањен у Републици Српској.

С обзиром на ове двије одлуке Уставног суда Републике Српске, као и већ наведену одлуку Уставног суда БиХ из 2006. године, биће несумњиво важно видјети каква ће бити правна судбина Нацрта закона с почетка овог текста, јер се сасвим извјесно може очекивати да ће неко од заинтересованих и овлашћених субјеката поднијети захтјев за оцјену његове уставности пред надлежним уставним судом.

Док чекамо да истекне рок за јавну расправу, као и док будемо чекали одлуку неког од надлежних уставних судова о овом Нацрту након што буде усвојен као закон, није згорега указати и на још нешто садржано у њему, а што сам оставио за крај.

Наиме, у усвојеном Нацрту закона стоји да би се, ако буде усвојен, у Републици Српској могле истицати и заставе и грбови других држава и изводити њихове химне, ако се ради о државама са којима поједини или сви конститутивни народи или Остали или грађани у Републици Српској имају заједничко историјско, културолошко и традиционално насљеђе.

Преведено на једноставан народни језик, то ће значити да ћемо овим законом, досљедно и једнако примјењеним према свима, доћи у ситуацију да нам, рецимо ако то затраже бошњачки посланици у Народној скупштини или бошњачки делегати у Вијећу народа Републике Српске, сједнице тих тијела почињу и интонирањем химне Републике Турске, а не само химном Боже правде, те да у просторијама тих и других институција Републике Српске стоје и грб и застава Републике Турске, а не само грб и застава Републике Србије.

Кад се и ово узме у обзир, не могу се отети утиску како овдје код нас нема краја не само нашем потонућу него ни силним апсурдима.

Др Милан Благојевић