Кемал: Да се питало Сарајево, данас би радио на њиви

Разговарати са популарним пјевачем Кемалом Маловчићем је увијек занимљиво и интересантно. Он је као енциклопедија, препун информација, детаља из музичког живота, а понекад открије и што се многи од његових колега не би никада усудило. Тако је било и овај пут. Мада је у пензији још увијек је како музички исто тако и концертно активан.

-Ма , ја сам већ дужи период у пензији, пјесмом се и даље бавим, али не као прије. Није ми потребно да по сваку цијену путујем, сваки викенд да пјевам. Ја имам тај неки свој рахатлук којег ником не би дао. Бирам наступе, више не журим.

Уз Халида Бешлића један си од ријетких пјевача који има највише снимљених дуета. Да ли наплаћујеш снимање дуета, посебно непознатим пјевачима?

-Ја сам снимао дуете и са познатим и са непознатим. Најдражи ми је са Донном Арес, па са Јованом, Фазлијом. Али, заиста не наплаћујем снимање дуета, јер желим тим неким младим и непознатим пјевачима са којима сам снимао да изађем у сусрет, да ако могу преко мене постану популарни. А, сва та снимања не наплаћујем, не треба ми новац.

Да ли заиста имаш довољно новца да ти више не треба?

-Могу слободно рећи да имам. Ја имам те неке некретнине, па имам пензију, па имам неке локале које сам изнајмио… Имам велики стан за који више апсолутно ништа не плаћам. Дакле, Алллах драги ми је дао све, још само здравље.

Да ли је тебе створио Миодраг М. Илић (Миле Бас -Јужни ветар)?

-Миле је одличан музичар, аутор. Направио је Синана, Милета, Шемсу, али мене није. Ја сам већ имао двадесет снимљених плоча када сам дошао у Јужни ветар. Чак је и Драгана имала пар снимљених плоча прије него што је дошла код њега. Сви који су га увриједили би требали да се извину том човјеку, који је од њих направио врхунска имена.

Ја се сигурно враћам Милету у Јужни ветар ако ми буде дао добре пјесме. Он је неким анонимусима давао добре пјесме, али их они нису могли изнијети. Јашар је паметан, сарађује са њим и увијек има велики хит. Неки од пјевача би требали да му љубе руку, јер су код њега фактички дошли са цесте. Нису имали ништа, а сад имају све.

Да ли се бојиш краја живота?

-Не, све сам у животу постигао што се постићи може. Драги Алллах ми је дао моју нафаку. Нико није остао на овом свијету. Отишли великани над великанима, па што не би један Кемал Маловчић.

Кога ти је најжалије?

-На првом мјесту то је Тома Здравковић, жао ми је Донне Арес, жао ми је свих оних који су отишли, а са којима сам сарађивао.

По чему ћеш памтити Тому Здравковића?

-Тома је био један велики боем. Памтит ћу га по једној турнеји коју је радио Садик Пашић, а ја сам био задужен за Тому, да га возим у аутомобилу и да пазим на њега да се не напије прије наступа. Тако смо дошли у Жарковац, ја мислио он у соби, одем по њега, а њега нема. Тражим га свугдје и на крају га нађем на једној грађевини, он сједи са радницима, свира, пјева и пије са њима.

Ја га тако пијаног у кола, одведем у дворану, а он изађе и каже: „Драги народе ја сам пијан и не могу пјевати. Ја ћу овдје стајати, а ви пјевајте“. Тако он стоји, а препуна дворана пјева. Био је посебан на свој начин. Пред сами крај његовог живота није нигдје хтио без мене да иде. Некако сам му био легао. Ваљда због тога што сам стално и дјевојке приводио, а њему је то одговарало. Када је умро нисам могао да му одем на сахрану и баш ми је било жао.

У региону се много не гледа на та нека врхунска музичка имена старије генерације?

-У праву си. Једна Лепа Лукић оде у ријалити, јер јадна не зна шта ће од себе. Нема дјеце, породице, нема наступа, па онда оде у то смеће да се презентује, а била је врхунско име. Па један Шабан Бајрамовић је биједно на крају живио и умро у Њемачкој, па Квака који није имао за сахрану. Паре нас пјевача и музичара уопштено су проклете.

Сви се “гађају“ неким лудим цифрама, 10 или 20 хиљада еура. Можда онај ко је дошао на тај концерт је дао посљедњи динар, а дјеца му немају шта да једу. А, тај исти пјевач од тог новца оде и купи дрогу. Тај новац је врло тежак и како рекох проклет. Ја нисам никада хтио од неког менаџера или власника дискотеке узети новац ако видим да није било посјете.

Који ти је и гдје ти је био највећи хонорар?

-Несумњиво то је на циганским свадбама, а које се не дешавају често. Дешавало се да само од бакшиша узмем десетак хиљада евра. А, данас их има дођу на концерт и узму 30 хиљада евра, али све је то кратка вијека. У моје вријеме је било другачије, а о толикој суми није се ни сањало. А, неки и лажу да узимају толику лову.

Има данас неких пјевача узму бакшиш и побјегну. Напије се на наступу, покупи мој, његов и осталих пјевача бакшиш и побјегне. Прије тога свако мало мора у WЦ, па трпа паре у гаће, мајицу, чарапу….Ја никад нисам украо бакшиш од колега.

Да ли си пјевао опасним типовим, и да ли си имао проблема са њима?

-Јесам пјевао сам не само опасним, већ најопаснијим, али ја сам био само пјевач. Испуњавао им музичке жеље. Гађао их пјесмама, они мене парама. То су била господа. Нико ме није смио дирнути ни ружно погледати. Али, била су то нека друга времена. Ја сам се увијек са њима лијепо договарао, нико ме није тукао, није ми нико ни шамар ударио. Чак сам понекад знао да дођем и бесплатно да им пјевам. Једноставно знао сам један дан да поклоним.

Да ли је било пјевача који су били претучени?

-Јоооој, наравно да јесте. Узму новац од једног, па оду да пјевају код другог. Па их онда тај други сачека и изудара га. Када би сада причао био би подугачак списак. Ја знам да мирно спавам, а други ме не интересују.

Ко ти се не свиђа од колега на естради?

-Ја сам са свима добар, никога не дирам, а то очекујем и од других. О многима од њих знам доста тога и лијепог и ружног, али ме не интересује.

Да ли си ти ишао на аудицију за пјевача?

-Наравно да јесам, обучен никако, а отац ми да оних његових задњих пет банки за аутобус. Ја никад на би био у жирију, ама баш никада. Два пута сам био од стране жирија у Сарајеву, од стране Јовице и Шербе отјеран, јер по њима нисам био никакав пјевач. Онда сам отишао у Београд и покојни Тихомир Сикић ми је дао каријеру. Човјек ме нашао у кафани у Госпићу, одвео ме у Београд, направио ми пјесму, снимио плочу и ево пјевам вец 50 година. Да није било Београда не би било ни мене.

Због чега Београд препозна, а Сарајево не?

-Београд је препун одличних пјевача, музичара, свирача, који једноставно препознају оно нешто. Ништа не глуме, већ ти нуде помоћ и нису завидни. Тада сам снимио пјесму „Невјернице моја“ и одмах је плоча са том пјесмом постала златна. По Сарајеву би данас још увијек радио на њиви.

(<спан стyле="цолор: #3598дб;">Еxпресс) Фото: Еxпресс