Могу ли странке опозиције уједињене изаћи на црту власти?

Куда плови брод звани опозиција у Републици Српској? Иако договор кућу гради, јасно је већ одавно да се управо због неслагања у ставовима, опозиција раскућила. Да ли странке из опозиционог блока могле стати у једну колону и изаћи стабилне на црту Милораду Додику?

Иако сада бјеже од заједничког наступа на изборима, опозиција је, без сумње, најбоље резултате остварила када су формирали Савез за промјене, прије тачно 10 година. Тада је на сцену ступила по први пут отворена куповина посланика, јавности познато као афера Два папка, која никад није процесуирана. Од тада до данас, трговина политичким мандатима је постала пракса.

А управо то је највише коштало опозицију евентуалне побједе на изборима и преузимања власти, током претходних неколико година.

„Па опозиција се у Српској бави сама собом, по старом добром обичају. Код њих има толико ега, да је немогуће подмирити сав тај его у једном блоку. Само уједињена опозиција може да наштети Додику, али разједињена, на ком фону сада игра, не може ништа.“, сматра Александар Трифуновић, новинар и уредник портала Бука.

Јавност је мјесецима свједочила отровним стрелицама међу члановима ПДП – а, до коначног одабира Драшка Станивуковића за кандидата за градоначелника Бањалуке. Али то је био само наставак саге која је услиједила након изласка Јелене Тривић и формирања Народног фронта. Иако је дио чланства СДС – а и ПДП – а отишао управо у Тривићкину странку, на шта је најбурније реаговао Небојша Вукановић, лидер Листе за правду и ред помирљивим тоном признаје да без једниства нема побједе.

„Ситуација није сјајна, али мислим да ми морамо да будемо сложни. Ту мислим на ПДП са Игором Црнатком, не на Драшка Станивуковић, на СДС и Народни Фронт, и да превазиђемо неке разлике које постоје због виших интереса.“, поручује Небојша Вукановић.

„Крајње је вријеме за свеобухватан договор опозиције. Народ од нас очекује да изађемо пред њих и да кажемо коначно смо се договорили, и идемо да срушимо овај режим. Ја не мислим да нам је неопходан лидер. Али мислим да нам је потребан договор. Најбољи примјер нам је Мило Ђукановић који је срушен без неког јаког лидера. Али зато је опозиција била снажна и непоколебљива и показало се да свако ко је калкулисао уствари није био опозиција.“, сагласан је Игор Црнадак.

Милан Миличевић је настојао да помири све стране окупљањем за заједничким столом. И док се бавио помирењем немирних духова у опозицији, СДС – у се радило о глави с крајњим резулатом забране изласка на изборе.

„Мислим да се не може очекивати да се направи један блок. Наша искуства са неким савезима говоре да то није добро. И свака партија, садашња и будућа, треба да наступа самостално ка заједничком циљу, то нам повећава обухват међу бирачима у Српској.“, поручује Милан Миличевић.

 „Можда је самостални наступ обухватнији, али уз јединствени став по неким питањима по којима у суштини и већ јесмо, а то је однос према режиму и свему што је он урадио Српској, само то треба мало боље искомуницирати с јавности.“, каже Јелена Тривић.

Колико је стабилна опозиција у Републици Српској и може ли угрозити власт Милорада Додика?

„Све велике партије се распадну у неком моменту, то ће се десити и СНСД – у. Можда не ове, не ни следеће изборе, али хоће једном. Али шта жели опозиција. Три мјесеца пред изборе они нама нису рекли шта они желе.“, поручује Александар Трифуновић.

„Мислим да је главни проблем што смо годинама и деценијама имали дефанзивну позицију опозиције која се стално бранила од стигме да су издајници. А пропустили су унутрашње реформе, рад на терену. Иду локални избори, гдје су теме водовод, канализација, инфраструктура, нема их нити ће их бити у јавном дискурсу.“, сматра Тања Топић, политичка аналитичарка.

Руже у опозицији одавно не цвјетају. Очигледно је да је реорганизација странака уз другачији одабир кандидата потребна као ваздух који удишу. А прилику за то имају, на предстојећим локалним изборима.

(БН)