Благојевић: Чувати људе и Српску

Уставни суд Босне и Херцеговине је 30. маја ове године донио одлуку број У-6/24. Том одлуком Уставни суд је издао привремену мјеру којом је привремено обустављена примјена Одлуке Владе Републике Српске о начину и условима продаје непокретности које се налазе у оквиру посебног подручја Јахорина.

 Др Милан Благојевић 

Двије су правне посљедице ове одлуке Уставног суда, на које вриједи указати јавности.

Једна је да је њоме Уставни суд у ствари наредио да се наведена Одлука Владе Републике Српске не смије примјењивати све док тај суд не донесе коначну одлуку о томе да ли је та Одлука Владе у складу са Уставом Босне и Херцеговине.

Међутим, одлука Уставног суда БиХ има још једну правну посљедицу, која се не види на први поглед.

Наиме, она у себи имплицира и одлуку о томе како поступати са уговорима или другим појединачним правним актима који су већ донесени, односно закључени на основу Одлуке Владе Републике Српске чија примјена је привремено обустављена.

Правилима Уставног суда БиХ, која се сходно примјењују и на овакве случајеве, је прописано (члан 64) да је одлука којом се усваја захтјев за доношење привремене мјере обавезујућа до доношења коначне одлуке Уставног суда. А затим члан 73. Правила садржи одредбу, која се може сходно примјенити и на предметни случај, да се не може одредити нити спровести извршење појединачних аката донесених на основу прописа какав је и предметна Одлука Владе Републике Српске, а ако је извршење већ започето, оно се мора обуставити.

Када се ове одредбе Правила Уставног суда БиХ примијене на конкретни случај, то значи да, ако је већ дошло до закључења купопродајног уговора на неком земљишту у подручју Јахорине на основу наведене Одлуке Владе Републике Српске, ти уговори се не могу реализовати, на примјер њиховом укњижбом у јавном регистру непокретности код Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове Републике Српске, и то све док је на снази наведена привремена мјера Уставног суда БиХ.

Уколико је евентуално уговор већ укњижен, купац који се укњижио не би могао, а да то буде правно ваљано, даље прометовати земљиште на које се односи ова привремена мјера нити би Републичка управа за геодетске послове имала право да дозволи књижење тог новог уговора којим се врши даљи промет непокретности, све док је на снази привремена мјера Уставног суда БиХ.

У супротном, службена лица у Републичкој управи за геодетске послове која би упркос овој привременој мјери ипак дозволила књижење купопродајног уговора којим се врши промет  или други облик располагања или коришћења земљиштем на које се односи привремена мјера, изложиће се опасности да буду оптужени и осуђени за кривично дјело неизвршења одлука Уставног суда БиХ, из члана 239. Кривичног закона БиХ.

Тим чланом је између осталог прописано да ово кривично дјело чини службено лице у институцијама Републике Српске које не примијени, не изврши или спријечи, односно на други начин омете примјену одлуке Уставног суда БиХ, укључујући и одлуку тог суда о привременој мјери.

Поред ове кривичне посљедице, непоступање по привременој мјери Уставног суда БиХ од стране Републике Српске, било којег њеног органа, може имати за посљедицу и њену обавезу да надокнади сву штету коју би претрпјело треће лице због таквог непоступања органа Републике Српске, уколико Уставни суд БиХ својом коначном одлуком утврди да није у складу са Уставом БиХ Одлука Владе Републике Српске о начину и условима продаје непокретности које се налазе у оквиру посебног подручја Јахорина.

Ова обавеза произлази из члана 65. Правила Уставног суда БиХ, којим је прописано да свако коме је повријеђено право актом донесеним на основу одредаба прописа који је престао важити на основу одлуке Уставног суда БиХ, има право да тражи од надлежног органа измјену тог акта, а надлежни орган је дужан да понови поступак и усклади акт са одлуком Уставног суда, што по природи ствари подразумијева и право на накнаду штете.

Зато, дакле, треба повести рачуна о свему овоме, како се појединци не би излагали опасности од кривичног гоњења, на једној, те како Република Српска не би била доведена у ситуацију да, на другој страни, из свог буџета, дакле новцем свих њених грађана, евентуално плаћа високе износе за накнаду штете трећим лицима због посљедица које су претрпјели усљед неизвршења конкретне одлуке Уставног суда БиХ.

Пише: Др Милан Благојевић