Планирана Резолуција о Сребреници насиље над повељом УН

Најновија најава да ће поново бити одложени расправа и гласање у Генералној скупштини УН о приједлогу резолуције о Сребреници, изнова говори о потреби да се јавности објасни зашто ће бити насиље над Повељом УН ако Генерална скупштина УН уопште буде расправљала о наведеном приједлогу, а камоли да га усвоји.

Пише: Др Милан Благојевић 

Све оно што у лапидарном облику слиједи у наставку има за премису поштовање права, то јест да се у УН-у држи до онога што прописује Повеља УН, а не до онога што се жели наметнути насиљем над правом.

Кључна чињеница за правилно поступање у УН-у јесте оно што је прописано Повељом УН. Тај највиши правни акт међународног права, његов својеврсни устав, забрањује Генералној скупштини УН да даје било какве препоруке, а то укључује и резолуције, у вези са било којим спором или ситуацијом у свијету, све док Савјет безбједности УН у погледу тог спора или ситуације обавља задатке који су му повјерени Повељом УН.

Ова забрана Генералној скупштини УН је прописана не само чланом 12, него и члановима 10 и 11. Повеље УН.

Наиме, прописујући у члану 10 Повеље УН право Генералне скупштине да расправља о свим питањима и предметима, одмах затим тај исти члан Повеље прописује и изузетак од тога, јер каже да Генерална скупштина не може давати препоруке, а то значи ни доносити резолуције, о било којем питању или предмету о којем Савјет безбједности УН обавља задатке на основу Повеље.

И у члану 11 Повеља УН забрањује Генералној скупштини да о питањима одржавања мира и сигурности у свијету која пред њу изнесе било који члан УН не може одлучивати све док Савјет безбједности о тим питањима расправља и одлучује на основу члана 12 Повеље УН.

Савјет безбједности се преко 30 година у континуитету бави ситуацијом у БиХ и о томе доноси одговарајуће резолуције.

За протекле три деценије Савјет безбједности донио је више од 45 резолуција о БиХ, дакле најмање по једну резолуцију сваке године, што већ само по себи доказује да тај орган УН обавља своје задатке у смислу члана 12 Повеље УН, усљед чега према том, а и према осталим претходно наведеним члановима Повеље, Генерална скупштина УН нема право да доноси било какве одлуке и резолуције везане за БиХ.

Та забрана свакако укључује и одлучивање од стране Генералне скупштине о било којем питању везаном за Сребреницу и догађаје у њој из јула 1995. године.

Међутим, поред свега реченог, постоје и два кључна детаља, садржана у свакој од преко 45 резолуција Савјета безбједности о ситуацији у БиХ, о којим детаљима се недовољно говори јавности, иако управо они неумољиво потврђују и доказују све претходно речено, то јест да Генерална скупштина УН нема право да расправља нити да доноси било какав акт, а камоли резолуцију у Сребреници.

С обзиром на то да се ради о десетинама резолуција Савјета безбједности о БиХ,  да бих избјегао понављања навешћу само два примјера, из двије посљедње резолуције у којима се Савјет безбједности бавио ситуацијом у БиХ.

Та два примјера су сасвим довољна, јер све оно што ћу пренијети у наставку написано је и у свим осталим резолуцијама које је прије тога о ситуацији у БиХ, и предузимању одређених мјера у њој, доносио Савјет безбједности.

Дакле, у Резолуцији Савјета безбједности, број 2658 од 2.11.2022. године, Савјет је одмах на њеном почетку одредио да "ситуација у региону бивше Југославије наставља да буде пријетња међународном миру и безбједности и да Савјет стога дјелује на основу Поглавља ВИИ Повеље УН" и доноси ту Резолуцију о стању у БиХ и мјерама које мултинационалне оружане снаге имају право предузети у БиХ ради очувања мира и безбједности.

Дакле, то је први кључни детаљ који доказује да Савјет безбједности на основу овлашћења из већ поменутог члана 12 и Поглавља ВИИ Повеље УН, обавља своје задатке у БиХ  на основу Повеље УН.  Због тога, све док је тако, то јест све док Савјет безбједности не престане обављати те задатке у БиХ, Генерална скупштина УН, сагласно члановима 10, 11 и 12 Повеље, нема право да одлучује о било којем питању везаном за БиХ.

Други кључни детаљ је завршни став Резолуције Савјета безбједности број 2658 од 2.11.2022. године. Наиме, у том ставу Резолуције Савјета безбједности је одређено да Савјет: "Децидес то ремаин сеизед оф тхе маттер", то јест да Савјет безбједности одлучује да он, а не Генерална скупштина, и даље остаје да разматра и одлучује о предметној материји везаној за БиХ.

Све ово је на исти начин написано и одлучено и у Резолуцији Савјета безбједности, број 2706 од 2.11.2023. године, као и у десетинама свих осталих резолуција које је прије тога Савјет безбједности доносио о ситуацији у БиХ.

Тиме је Савјет безбједности неколико десетина пута потврдио три кључне чињенице. Прво, да он у погледу ситуације у БиХ у континуитету сваке године обавља задатке који су му повјерени Повељом УН.

Друго, да управо због тога, све док Савјет безбједности буде обављао те задатке, Генерална скупштина УН нема право да одлучује о било чему што се односи на ситуацију у БиХ. И треће, мада не и мање битно, свака одлука коју би Генерална скупштина УН донијела, а којом би се ишло ка усвајању било какве резолуције о Сребреници, била би флагрантно и тешко кршење Повеље УН, њених чланова 10, 11 и 12, као и наведених резолуција Савјета безбједности УН.

(БН) Фото: АП