Криза у Уставном суду БиХ ломи се преко леђа грађана

На данашњој конференцији за новинаре предсједница Уставног суда БиХ је између осталог истакла да се због неименовања домаћих судија тог суда дошло у фазу да Уставни суд БиХ апелационе предмете више није у могућности да рјешава у року од 20 мјесеци, колико је износило просјечно вријеме рјешавања по апелацији док је суд имао свих девет судија, већ тај рок сада износи 38 мјесеци.

Република Српска 22.03.2024 | 17:09

Аутор: Др Милан Благојевић

Узмимо примјер Фадила Новалића, бившег премијера Федерације БиХ, који је ступио на издржавање казне затвора од четири године. Најавио је апелацију Уставном суду БиХ против пресуде којом је осуђен на ту затворску казну.

Замислимо да његову апелацију Уставни суд БиХ усвоји, али да то не може учинити за 20 мјесеци него за 38 мјесеци, што ће значити да би Новалић у затвору провео више од 18 мјесеци, пошто би усвајање апелације могло значити и његово пуштање на слободу.

Међутим, то би било учињено тек након што је провео 18 мјесеци више у затвору, него што би провео да Уставни суд има све судије, у ком случају би одлучио у том предмету не за 38 него за 20 мјесеци.

Овакви и други примјери су бројни.

Они отварају питање правне одговорности за накнаду штете апелантима, коју им по мени неспорно наносе ентитети Република Српска и Федерација БиХ, тиме што њихови парламенти упорно и супротно Уставу БиХ одбијају да именују недостајуће домаће судије у Уставни суд БиХ.

У члану 17. Устава Републике Српске је прописано да свако има право на накнаду штете коју му противправним радом нанесе орган Републике Српске или службено лице на раду у том органу.

Када Народна скупштина упорно и супротно Уставу БиХ неће да именује двоје судија у Уставни суд БиХ, тиме наноси штету апелантима у поступку пред Уставним судом БиХ, у смислу на који је претходно указано.

Од те одговорности не може је ослободити то што Парламентарна скупштина БиХ, или један њен дио, не жели да усвоји закон о Уставном суду БиХ са садржајем који предлаже Република Српска. Јер, неусвајање закона, онаквог каквог би хтјела Република Српска, нема везе са њеном уставном обавезом именовања судија.

Другим ријечима, то јој у смислу Устава БиХ нити у смислу члана 17. Устава Републике Српске не даје право да њена Народна скупштина не врши своју уставну дужност именовања судија из Републике Српске у Уставни суд БиХ.

Једнако важи и за Парламент Федерације БиХ и опструкције на које се у њему наилази код именовања судија из тог ентитета у Уставни суд БиХ.

(БН) Фото: Срна