Пет година од одласка великог човјека Мајевице

Знао је, како се то каже у народу, на чему небо стоји. Образован, врхунски интелигентан, виспрен за сваку ситуацију, доба, време и људе, поуздан до највиших граница, пријатан за људе од чобанина до академика, правдољубив, родољубив, хуман, занимљив и Богу посвећен.

Република Српска 26.02.2024 | 13:17

То је био наш дипломирани инжењер електротехнике Благоје „Благо“ Јосиповић, потомак чувеног Цвике Јосиповића из Богутова Села код Угљевика, засеока Сарије, који је закопао први грумен угља у том крају, када је и почело рударење.

Ово је, поводом пет година од преране смрти тог великог човека, народног трибуна, борца ВРС прве категорије, ТВ хроничара, врсног геополитичара, рекао његов пријатељ, саборац, сапатник и сарадник Владимир Митрић, новинар из Лознице, не скривајући, ни данас, сузе за њему незаборавним, Благом.

„Иза Благоја су остала велика дела, али мало шта материјално, јер је, као посвећен верник, знао је да је материјално пролазно, склоно труљењу“, казао је Митрић. Иза њега је остала његова предивна породица, његови синови Лазар и Стеван, од унуке Стане, до унука Милоша и Стефана, који су већ постали славни по знању и образовању, на обе стране Дрине, и супруга Стана, која ми је била ослонац какав се ретко сусреће у животу.

И као председник Српског хуманитарног друштва „Слога Мајевице“ и знатно раније организовао је помоћи и издвајао замашне помоћи угроженима на обе обале Дрине. Први је однео помоћ зеничким рударима, после рударске трагедије, где је тешио породице, јер сам био „дете рудника“.

Одрастао је у породици која је била прогоњена од тајне полиције, у Брозова доба, од хапшења оца због политике до мучења сестре, иначе монахиње Манастира Тавна, до других жестоких мера које су осетили и он и његова браћа и сестре. Дуго је радио у Немачкој, као један од пионира ИТ технологија, где је био активан члан Српске народне одбране, али и цењени члан СДП-а у време канцелара Вилија Бранта. Сваки његов долазак кући, у Суво Поље код Бијељине, где се скућио са супругом Станом, подразумевао је долазак иследника Удбе, а после ДБ БиХ, и испитивање и малтретирање.

У томе су чак учествовали припадници тајне полиције, иначе рођаци њихове куће! Већина њих ће, потом, постати „љути Срби“ и „присталице ђенерала Драже“. И сви, како је Благо знао да каже, и све то – тобоже. Нису се бунили када им је, касније, током и после рата, говорио, на само њему својствен начин, да је сигуран да иза Дражине и слике краља Петра и Александра крију Брозове слике.

„Ужасавао се и био је огорчен на оне који су лоповлуке крили лажним патриотизмом и увек, јавно, поручивао да лопови и профитери никад не могу да буду родољуби“, рекао је његов пријатељ Владимир Митрић. „Пред ратове у БиХ донео је значајан део планова за разбијање Југославије, за зло које се спрема да подвали српском народу, али, уместо разумевања, у Београду му је, у неким од тада савезних институција, прећено хапшењем и одузимањем пасоша.

Схватајући колико је сати, мудри Благоје је дошао кући и рекао супрузи и деци, ако они неће са њим у Немачку, да ће, кад пукне, а рекао је да ће сигурно да се зарати, доћи да буде са њима и уз њих. И тако је и било. Са читавом породицом био је на првој линији, син Лазо је демобилисан тек 1997. године, као капетан војне полиције ВРС, али за њега, као и пре неколико деценија за његовог оца, није било посла ни хлеба у завичају. Стигли су други, они који барут нису омирисали, углавном потомци оних који су га ислеђивали или ратних профитера, које је, из све снаге, не бојећи се ничега, јавно прозивао.

Био је, поред осталог, и сјајан ратни репортер, који је својим прилозима сведочио о борби српског народа, о страдањима, али и о светлим примерима да се Срби не деле ни на четнике ни на партизане. Делао је на српском јединству и за то се, вазда, молио Богу. Обожавали су га искрени верници, не само православне вере, већ и свих других у земљи и свету са којима се сусретао.

„Ако не будемо људи, посебно у временима зла, са чиме ћемо пред нашег Господа Исуса Христа“, говорио је често Благо са Мајевице. „Имао је петљу да, на почетку рата, затражи да се протера немачки обавештајац, кога је знао као великог пријатеља усташке емиграције, у чему је и успео, али је тај Немац враћен, упркос свему, и дуго времена је провео у дому једног ‘великог Србина'“, рекао је Митрић.

„Благи је савршено знао карактер рата, као добро осмишљена клопка, за све народе, како би сиротиња страдала док се они који су деценијама дрмали и одлучивали о нашим животима не би пресвукли у друге одоре, чиме би били прихватљивији и народу и Европи и свету. Ту, истицао је Благо, нема неке нарочите филозофије и мудролије. И време све више показује да је био у праву у што у ‘старе – нове кругове’ није хтео ни по коју цену, без обзира што је мољен и позиван. До последњег даха остао је свој. То је подразумевало тежак пут његов и његове породице, али и оних који су га, као и он њих, стамено подржавали.

(<стронг>Подриње.рс)