БиХ је федерална држава са двије федералне јединице

Поставља се питање зашто се то оспорава, углавном на бошњачкој страни, па и на српској.

Република Српска 11.01.2024 | 12:11

Аутор: Професор др Петар Кунић, редовни професор, научни савјетник Европског дефендологија центра, Бања Лука

У јавном дискурсу, углавном у Сарајеву и дијелу међународне заједнице, преовладава становиште да је Дејтонски споразум зауставио рат и успоставио мир у Босни и Херцеговини и тиме завршио своју мисију. Међутим, намјерно се занемарује чињеница да је њиме успостављена нова уставна структура државе којом је бивша Република Босна и Херцеговина у територијално-политичком погледу подијељена на два дијела, односно на два ентитета: Републику Српску и Федерацију Босне и Херцеговине.

Исто тако, према уставној структури, Босна и Херцеговина је постала федерална држава са двије федералне јединице (два ентитета). Иако је на почетку имала низ конфедералних елемената, преносом многих надлежности са ентитета на државу, она је фактички постала класична федерација, тачније асиметрична федерација, с обзиром да су њени саставни дијелови Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине који имају различиту организациону структуру у вршењу власти. 

Држави се оспорава федерални карактер, иако тај карактер потврђују одређени научни кругови, јер држава нема у свом називу ознаку федерације, што није тешко оповргнути јер њен федерални карактер не произлази из назива већ из садржаја кључних уставних одредби. Према Уставу Босне и Херцеговине, члан ИИИ т. 1, 2, 3, 4. и 5, извршена је подјела надлежности у области законодавне, извршне и судске власти између државе и федералних јединица (ентитета). Суверенитет припада централној власти с тим да чланице федерације, ентитети у Босни и Херцеговини, имају значајне елементе унутрашњег суверенитета. 

У међународним односима, федерална држава наступа као цјелина, а федералне јединице (ентитети) само у оквирима које одређује државни устав. Устав садржи федералну клаузулу или пресумпцију надлежности у корист федералних јединица (ентитета). Пресумпција надлежности, као један од главних уставних принципа у подјели надлежности између државе и ентитета, односно између федералне државе и федералних јединица се намјерно заобилази јер представља главну брану за очување уставом успостављених надлежности ентитета, односно федералних јединица.

Овом клаузулом утврђено је да су надлежности које нису чланом ИИИ тачка 1. Устава Босне и Херцеговине изричито дефинисане као надлежности државе Босне и Херцеговине, припадају ентитетима, а што потврђује члан ИИИ тачка 3а. Устава Босне и Херцеговине који каже да све владине функције и овлаштења која нису овим уставом изричито повјерене институцијама Босне и Херцеговине припадају ентитетима.

У федералним државама постоји заједничко држављанство и држављанство федералних јединица (ентитета).  Држављанство државе конституише се ипсо иуре, а држављанство ентитета према пребивалишту, што је учињено Уставом Босне и Херцеговине (члан И тачка 7.) 

Све федерације имају дводомни систем, што има и Босна и Херцеговина. Кључне одредбе Устава Босне и Херцеговине недвосмислено упућују на чињеницу да је Босна и Херцеговина федерална држава са одређеним специфичностима.

Поставља се питање зашто се то оспорава, углавном на бошњачкој страни, па и на српској.

Коме смета федерална држава која омогућава равноправност три народа?

Сигурно онима који желе да владају другима. Најприсутније је оспоравање на бошњачкој страни како од политичког водства, тако и од одређених интелектуалних кругова, оцјењујући да је Босна и Херцеговина јединствена држава која нема организационе ознаке федерације што, како смо већ истакли, нема битну улогу у односу на садржај уставних одредби.

Такву организациону ознаку немају ни Белгија, Аустрија и Аустралија а третирају се као федералне државе.

Јединствена или унитарна држава нема политичко-територијалне подјеле, а поред тога игнорише националну сложеност и изражавање националних припадности.

У таквој држави државна власт се конституише на већинском принципу, што одудара од уставних рјешења у Босни и Херцеговини. Са српске стране оспорава се капацитет државе Босне и Херцеговине која се означава као државна заједница (у крајњој линији све државе су заједнице), док се Република Српска потенцира као држава која иако има висок степен државности нема капацитет државе поготово послије пеноса неких кључних надлежности као што је одбрана, један дио финансија, полицијских структура, правосуђа и др. са ентитета на државу.

Република Српска није ни административна јединица како то истичу неки из политичких и интелектуалних кругова из Сарајева, што представља негирање и омаловажавање Републике Српске као политичко-територијалне заједнице са капацитетом федералне јединице.

Иако је преносом и преузимањем надлежности са ентитета на државу, Босна и Херцеговина постала држава са потенцијалом класичне федералне државе, и даље је на сцени присутан тренд урушавања ентитета путем оспоравања њихове надлежности.

Као главни инструмент у остваривању тог циља користи се Уставни суд Босне и Херцеговине. Иницијатива углавном долази од бошњачке политичке структуре уз подршку ОХР-а и дијела тзв. међународне заједнице. Уставни суд захваљујући својој структури са иностраним елементом и недостатку Закона о раду Уставног суда Босне и Херцеговине који имају готово све земље свијета, прегласава српске чланове суда и доноси одлуке на штету Републике Српске.

Своје одлуке, у правилу, ситуира у политичко залеђе, увијек у виду заштите људских права или суверенитета Босне и Херцеговине, превазилажењем својих компетенција доноси одлуке у корист државе. При томе негира уставна овлаштења ентитета чиме досљедно слиједи протагонисте бошњачке политике и њихову концепцију унитарне државе.

Уставни суд је себи дао за право да својим одлукама уређује питања која су резервисана за закон, чиме избјегава сваки вид парламентарне регулативе претходне контроле и тиме остварује пут своје самовоље и рјешава типично политичка питања, као што су питање границе између ентитета и имовине ентитета, која представљају кључна питања уставног статутса ентитета иако су та питања јасно и чак прецизно правно одређена. Анекс 2. (члан И и члан ИИ) Дејтонског споразума означава раздвајање ентитета граничном линијом, док Устав Босне и Херцеговине у члану И тачка 4. користи израз граница.

Оба израза су сасвим сигурно ближа „граници“ него „линији разграничења“ како је означио Уставни суд Босне и Херцеговине. Тврдња ОХР-а да не постоји административна граница између ентитета је правно неутемељена и злонамјерна. Ником, па ни ОХР-у, није дозвољено прикривање и фалсификовање чињеница и при томе криво тумачење устава. 

Образлажући своју одлуку о имовини, Уставни суд Босне и Херцеговине истиче да цјелокупни правни систем ентитета мора бити у сагласности са Уставом Босне и Херцеговине, те да је имовина ствар регулисања државне власти, да би та власт била суштински а не формално суверена власт, „самим тим регулисањем државне имовине је њена искључива надлежност“.

Овим чином Уставни суд Босне и Херцеговине без уставног основа ограничава права ентитета у областима која су предвиђена и резервисана за надлежност ентитета.

Да је Уставни суд Босне и Херцеговине узурпирао надлежност ентитета говоре сљедеће одредбе Устава Босне и Херцеговине:

У члану ИИИ тачка 1. Устава Босне и Херцеговине таксативно су утврђене искључиве надлежности Босне и Херцеговине гдје није наведена имовина везана за териториј који је додијељен ентитетима а тиме и имовина.

Да су ентитети надлежни да својим законима регулишу ово питање потврђује члан ИИИ тачка 3а. Устава Босне и Херцеговине који каже „све владине функције и овлаштења која нису овим уставом изричито повјерене институцијама Босне и Херцеговине припадају ентитетима“.

То је тзв. федерална клаузула коју углавном имају федералне државе, негдје је та клаузула у корист ентитета (федералних јединица), а негдје у корист државе.

У Уставу Босне и Херцеговине је у корист ентитета, па стога имовина припада ентитетима, јер није укључена у надлежност државе.

Да регулисање имовине припада ентитетима, додатно потврђује и одредба члана ИИИ тачка 5. Устава Босне и Херцеговине којим су предвиђене и додатне надлежности према којем Босна и Херцеговина може преузети све друге послове о којима се ентитети сложе, између осталог „за послове који су нужни за очување суверенитета, територијалног интегритета, политичке независности и међународног статуса Босне и Херцеговине“.

Дакле, ради се о пословима односно надлежностима које се односе на очување суверенитета Босне и Херцеговине на које се Уставни суд Босне и Херцеговине позива. Међутим, за пренос тих надлежности потребна је сагласност ентитета те се стога регулисање имовине не може пренијети на државу без воље ентитета (члан ИИИ тачка 5а. Устава). 

Доношењем одлука Уставног суда које се односе на питање имовине, Уставни суд Босне и Херцеговине је злоупотријебио своја овлаштења и промијенио Устав за шта није надлежан. Он није надлежан да ствара уставне норме, већ да их тумачи и примјењује. (Иудицис ест иус дицере, нон даре!).

У европско-континенталном систему којем припада и Босна и Херцеговина, функцију стварања права имају законодавни органи а не судови.

Судови имају ту улогу тамо гдје нема кодификованог устава, гдје је уставна супрематија додијељена судовима. Босна и Херцеговина има кодификован Устав, па уставна супрематија припада законодавним органима. Преузимање надлежности изван оквира Дејтонског устава као што је то случај са имовином, уставни суд Босне и Херцеговине је узурпирао надлежност, јер је то могуће само ако се ентитети сложе, што без сумње представља ризичан потез. 

Нема правно утемељеног становишта које може доказати да имовина не припада ентитетској регулативи. 

Одлука Уставног суда о имовини нема уставно утемељење, већ политичке конотације креиране у циљу стварања унитарне државе на штету ентитета (федералних јединица), што Уставни суд својим одлукама прати у континуитету. Као највиша правна инстанца са међународним елементом (са тројицом страних судија), он руши баланс успостављен Дејтонским споразумом и нарушава односе између државе и ентитета и изоштрава поларизацију у друштву.

Негативна перцепција о Републици Српској створена путем медијске пропаганде из Сарајева, неких западних земаља и ОХР-а не дозвољава Уставном суду кршење Устава Босне и Херцеговине и преузимање надлежности од ентитета. У таквој ситуацији Република Српска морала је прогласити нулификацију одлука Уставног суда о имовини јер се коси са основним правима Републике.

Да би се успоставили нормални односи између Републике Српске и државе, Сарајево мора напустити свој идеолошки конструкт конституисан у лабораторијуму великог бошњачког хегемонизма који сматра да је Република Српска субверзивни пројект против Босне и Херцеговине. Реалан домет такве политике је деструктиван.

Босна и Херцеговина може успјешно функционисати у садашњим уставним оквирима без задирања у имовину и територију ентитета.

Свако задирање у имовину и територију ентитета, руши се конститутивност која без територијалности је више козметичка конотација него конкретна супстанца.

Исто тако, из Републике Српске мора се престати пријетњом сепаратизмом и враћањем надлежности које су пренесене на државу. Прича о независности Републике Српске је бесмислена и није достижна, те представља политичку пропаганду која је штетна за Републику, а којом се гради политички утицај у Републици Српској.

Право на самоопредјељење је изузетно сложено, изузетно је тешко то спровести у међународном праву и практично немогуће, јер се коси са територијалним интегритетом државе чије се границе не могу мијењати силом или интервенцијом друге државе. Враћање пренесених надлежности правно није могуће без потребне већине у парламентарној процедури Босне и Херцеговине, што фактички није оствариво.

(БН) Фото: БН