Бадњак - значај и обичаји код православних Срба

Дрвена облица која се обредно налаже на ватру домаћег огњишта на Бадње вече код православних Срба назива се бадњак.

Република Српска 06.01.2024 | 08:12

Дрво за бадњак које породице уносе у дом је најчешће млад цер, односно храст који се ритуално сијече у рано јутро Бадњег дана. Све у вези са њим - сјечење, припрема, уношење и слагање - изводи се кроз већи број сложених обреда, који се разликују од регије до регије.

У данашње вријеме, када вјерници најчешће немају могућност да у кући запале ватру на Бадње вече, бадњак се углавном користи за украшавање дома на Бадњи дан.

Одлазак у сјечу бадњака испраћен је пуцњима из пушака и прангија. Раном зором, мушкарци крећу, а најчешће отац и син, да пронађу и донесу кући бадњак

Број бадњака зависи од краја -  негдје се сијече један, два или три бадњака, али постоје и мјеста у којима се сијече чак девет. Постоји и правило да се доноси онолико бадњака колико има мушких чланова у породици. Углавном се секла једна грана дрвета која се цијела доносила кући па се онда дијелила на више дијелова.

Пре сјечења дрвету се назове „добро јутро“ и честита му се празник и моли се да подари породици срећу и здравље. Потм се дрво посипа житом, а у неким крајевима обичај је да му се дарује колач који је посебно умијешен за ту прилику. Дрво се такође не смије додирнути рукама, па онај који сијече дрво мора носити рукавице.

Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима сјекиру у руке и сјече бадњак.

Правило је да се дрво засијеца са источне стране јер мора пасти на исток. Такође би га требало оборити са највише три ударца, а уколико не падне после тога онда се кида рукама, како се дрво не би мучило.

Први ивер који се одваја од бадњака је такође имао одређену „моћ“. Пазило се да он не падне на земљу, па зато у бадњаке иде још један мушкарац који би требало да ухвати овај ивер. Вјеровало се да би се стављањем првог ивера у кантицу помогло да се скупља кајмак дебео као ивер, или ако се стави на кошнице, пчелама неће моћи нико да науди. Такође се стављао и у воду коју су пили обољели ради оздрављења.

Бадњак се ритуалима не везује само за Бадњи дан, већ он понегдје гори и на дан Божића, када положајник удара по њему жарачем или граном, призивајући тако срећу и напредак породице - да буду једнаки као варнице.

Паљење бадњака обавља се у знак сјецања на ватру коју су витлејемски пастири наложили у пећини у којој се родио Исус Христ не би ли на тај начин загријали новорођенче и његову мајку. Понегдје се вјерује и да је наложен бадњак симбол крста на коме је Исус разапет, а топлина ватре симболизује спасење људског рода до ког долази захваљујући Христовој жртви.

Ватра  симболизује свјетлост Сунца, које пружа живот и требало би да буде благонаклоно према вјерницима и у наредној години.

Дрвеће из рода храстова, које се најчешће бира за бадњак, у старословенској религији је било једно од најобожаванијих, повезано с Перуном, богом муње и грома.

Обичај ложења бадњака се одвија на јавним мјестима однедавно иако многи вјерују да је ријеч о старој традицији, а рођен је међу војницима који су их ложили у касарнама. Штавише, у Краљевини Југославији је та традиција стандардизована као војна церемонија с бадњаком, а то је све трајало до избијања Другог свјетског рата.

Посљедњих деценија бадњак има значајну улогу у обиљежавању Божића и Бадњег дана када је ријеч о прослављању у организацији Српске православне цркве и локалних заједница. На Бадњи дан, вјерници свечано сијеку и носе бадњак до храма, у чијој се порти обавља он слаже, што је праћено благосиљањем свештеника. На крају ове свечаности, вјерници окупљени око ватре посматрају ватру бадњака...

Када домаћин донесе бадњаке, прислони их на кућни зид и тек их са првим мраком уноси у кућу и стављају на огњиште.

Док су мушкарци још у шуми у кући се сакрију троношци, вретена и кудјеље, игле и метле.

(Агенције)