Шта није у реду са Дејтонским уставом?

Дејтонски устав је својим текстом један од најбољих устава на свијету.

Република Српска 07.12.2023 | 16:19

Аутор: Александар Савановић, професор Факултета политичких наука

Откад је створен тзв. „Дејтонски“ Устав, предмет је константног оспоравања, негирања, позива на ревизију или чак одбацивања у потпуности. Стално смо слушали приче о „Дејтону 2“, транзицији „Дејтонске“ БиХ ка „Бриселској“ БиХ и сл. Најновији примјер те анти-Дејтон кампање презентовао нам је Миро Лазовић: гостујући у Прессингу Н1 29.11. “Дејтон” је оцијенио као “неуспјешан експеримент” који треба поништити, а слиједио га је и Предсједник Републике Српске, прогласивши „Дејтон“ већ мртвим.

Истина је управо супротна - Дејтонски устав је својим текстом један од најбољих устава на свијету. Он, додуше, има неколико техничких мањкавости, које су, међутим, лако отклониве. Проблем је што тај Устав нико не поштује и сви га селективно тумаче – наши политичари напросто варају и некада несвјесно, а много чешће свјесно, кривотворе оно што у Уставу пише. Погледајмо неколико популарних антидејтонских наратива.

БОШЊАЧКЕ ПРЕВАРЕ

Једна од доминантних антидејтонских стратегија у бошњачком политичком корпусу јесте тврдња да је наш Устав етнички дискриминаторан. У том контексту најчешће се наводи „Сејдић-Финци“. И то је и тачно – заиста је неприхватљиво да се неки наши суграђани не могу кандидовати за неку политичку функцију. Да ли је нама нормално да се неки Бошњак или Црногорац из Републике Српске не може кандидовати за члана Предсједништва БХ из РС, или за Дом народа ПСБиХ?

Међутим, то није никакав антидејтонски аргумент, јер је у питању лако отклонива аномалија. Политичари из РС су предложили коректно рјешење: умјесто да за избор представника на ове функције стоји „пет Срба“ из РС, како је то случај са Домом народа – треба да стоји „пет из Републике Српске“.

И тиме је овај „нерјешиви“ проблем ријешен на суштински начин. Ко зна? – можда се за пар година појави Бошњак кандидат за Предсједништво за кога ће гласати и већина Срба. Колико год то из данашње перспективе дјеловало као научна фантастика, заправо је врло могуће. Ко је, рецимо, могао прије 50 година очекивати да ће црнац муслиман бити предсједник САД-а? Па је Барацк Хуссеин Обама ипак то постао. Према томе, овај проблем је лако рјешив – његово нерјешавање је очит доказ да неким бошњачким политичким актерима одговара одржавање наратива како је Устав дискриминаторан.

Друга карактеристична мантра је тврдња о „нефункционалности“ БХ. Стално слушамо како је „Дејтон донио мир, али не и функционалан политички систем“.

Као и у свим консоцијацијским демократијама, и у БХ постоји мноштво вето-механизама који омогућавају уставне блокаде и паралишу доношење политичких одлука. Тврдити на основу тога да је држава „нефункционална“ је лаж која показује елементарно неразумијевање консензуалног „духа“ нашег Устава. Наиме, у питању су тзв. „негативни“ вето осигурачи који онемогућавају прегласавање. То су осигурачи против „тираније већине“.

То нису вета која омогућавају мањини да наметне своју вољу већини, како то лажно тврде у Сарајеву. Јер нико по нашем Уставу нема могућност да наметне своју вољу другоме – ни мањина, али ни већина. И то тако и треба да буде и једино је и могуће у подијељеним друштвима какво је БХ. Да нема тих вето осигурача, већина би могла да наметне мањини своју вољу.

Што је ненормално и понукало би мањину да прибјегне ономе што Роберт Дал назива „абнормална политичка понашања“. Тј. угрозило би систем у цјелини.

Зашто су Американци у Дејтону дали тако мало надлежности државном нивоу БХ?

Зато што су врло паметно разумјели да се ми можемо договорити само око тих пар ствари - типа спољне политике. Сада видимо да је и то било преоптимистично и да ми не можемо постићи консензус чак ни око ЕУ интеграција.

Трећа карактеристична мантра је фора о „грађанској“ БХ. При чему се то схвата као формула „један-човјек-један-глас“. Међутим, то није стварно значење термина „грађански“, већ је формула за „већински“ („вестминстерски“) модел демократије. Сваки студент прве године зна да термин „грађански“ значи опозитност „поданику“: то су држављани једне државе који имају гарантована сва „грађанска“ права – за разлику од поданика, чија су права предмет воље и хира владара. БиХ уистину није „грађанска“, али не зато што у њој није (и не треба ни бити) инсталиран већински модел демократије, већ зато што власти – и оне у Сарајеву и ове наше у Бањалуци, своје грађане третирају као поданике и без пардона газе њихова права како им се прохтије.

Четврта популарна сарајевска антидејтонска стратегија је тврдња о октроисаности Устава: наш Устав није усвојен у стандардној уставотворној процедури, већ је „наметнут од стране САД-а“. Често се каже како Устав није чак ни накнадно верификован у Парламентарној скупштини, те као такав не може бити прихваћен са становишта кардиналног услова легитимности устава: да је он акт воље грађана.

И то је лажна тврдња: према мјеродавној теорији устава, „пристанак“ на устав уопште не мора бити експлицитан – исказан гласањем овлаштених представника на уставотворној скупштини или референдумом. Свако од нас „пристаје“ на Устав када у моменту пунољетства узима документе државе – личну карту, пасош и сл.

Дакле, иако већина грађана никада није ни прочитала Устав БХ, а камоли дала сагласност на њега, они у моменту када узимају документе државе дају тзв. „прећутни“ пристанак (тацит цонсент) на Устав. То значи да смо сви ми прихватили тај Устав - рачунајући чак и највеће оспораватеље истог.

СРПСКЕ ПРЕВАРЕ

Ништа мање варалице по питању Устава БХ нису ни политички представници нас Срба. Тако нпр. ми стално слушамо о томе како БХ има само оних десет надлежности из члана ИИИ 1. Устава БХ, док „све остало припада ентитетима“ (члан ИИИ 3 а). Наши политичари намјерно стају код овог и не читају даље, (нпр. члан ИИИ 5 а) који каже да ће БХ преузети и оне надлежности око којих се ентитети усагласе да иду на ниво државе, и, што је још важније: „које су потребне за очување суверенитета, територијалног интегритета ... БХ„.

Осим тога, БХ има и друге додатне надлежности које су разасуте по Уставу – попут оних које се односе на заштиту људских права.

 

Компатибилна са овом је и фамозна тврдња о „преносу надлежности“. Наиме, сасвим је јасно да су додатне надлежности (попут војске, ВСТВ и сл.) настале у коректној уставној процедури: постојала је експлицитно изражена „сагласност ентитета“ (како то прописује Устав чланом ИИИ 5а) да се те надлежности „пренесу“ на ниво државе. Што је верификовано гласањем представника из Републике Српске у Парламентарној скупштини БиХ „За“ тај пренос.

Стога наши политичари прибјегавају тзв. аргументу „принудног пристанка“: ми смо то морали учинити, јер би иначе били изложени репресији међународне заједнице.

Да је тај аргумент фејк знају и почетници у уставној теорији: сваки уговор, па и устав као политички уговор, догађа се под одређеним омјером снага. Колико год били слабији, ви де фацто не морате пристати да подлегнете притиску. Као што су то уосталом и урадили многи наши политичари – прихватили су смјену и прогон, умјесто да ураде такву ствар.

Неки други су били од мање чврстог материјала, а сада се лицемјерно позивају на то да су били принуђени. Но, важнија ствар је да је аргумент „принудног пристанка“ заправо апсурдан: ако бисмо га прихватили, онда, заправо, ниједан уговор не би био валидан – јер је сваки постигнут под неком врстом мањег или већег притиска.

Ми, на примјер, нећемо прогласити брак неважећим, позивајући се на „аргумент“ „фрајер је ухваћен на бебу“. Ако бисмо прихватили тезу да је (због постојања притисака) пренос неважећи, морали бисмо прихватити и тврдњу Бошњака да су они пристали на сам Дејтон под притиском САД и прогласити и Дејтонски уговор неважећим.

Дакле, комплетна ова фама око „принудног“ преноса надлежности је смијешна и не стоји – бар према савременом схватању конституционализма.

У задње вријеме, у Републици Српској је нарочито популаран антидејтонски наратив о Уставном суду. Говори се како Устав захтијева да „стране судије“ напусте суд. То је ноторна лаж, јер то не пише у Уставу. Нарочито је лажна мантра о „духу“ и „слову“ Устава: тврди се да је функција Уставног суда стриктно лекторска - он мора само „читати“ да ли нешто пише или не у Уставу, а да било које тумачење значи узурпацију и преузимање улоге уставотворца.

 

Ово је очито апсурдна тврдња. Из простог разлога што све што није нормирано Уставом мора да се истумачи. На примјер: појам „државне имовине“ се нигдје у Уставу БХ не спомиње. То значи да Уставни суд мора истумачити из текста устава шта он својим “духом“ о томе говори. Према томе, тврдња да Уставни суд, када тумачи „дух“ Устава, прекорачује своје дејтонске овласти не стоји – управо супротно: логиком нашег устава, суд мора имати интерпретативне овласти. (Међутим, наши представници су често сасвим у праву када тврде да Уставни суд не тумачи како треба поједине случајеве – али то је потпуно различита ствар од питања интерпретативне овласти суда).

У ЧЕМУ ЈЕ ПРОБЛЕМ?

Ово су само насумично наведени примјери - илустрације злонамјерног политичког понашања и пуког варања. Таквих је примјера безброј. Нажалост, они су постали општеприхваћене „истине“, које некритички понављају сви, чак и експерти и припадници академске заједнице.

Права трагедија „дејтонске БХ“ није у томе да она не функционише, већ да она заправо никада није покушана - ми никада нисмо дали шансу нашем Уставу да се покаже. Откад је написан, сви га третирамо као купусиште са кога узима како ко шта хоће.

Апсурдно је говорити о прелазу са „Дејтонске“ на „Бриселску“ БХ, када „Дејтонска“ никада није ни испробана и заживјела. То нам даље каже да узрок неуспјешности БХ на свим пољима није њен Уставни систем, већ неодговорни политичари варалице. Није до инструмента, већ до свирача.

Можете имати најсавршенији Устав, он неће радити ако га нико не поштује. Умјесто да трагамо за новим уставом, ми бисмо паметније урадили да принудимо наше политичаре да се почну одговорно понашати и поштовати овај постојећи Устав.

(Бука)