Нема социјалног бунта у Српској, народ се боји?

Највишим званичницима Републике Српске периодично се привиђају страни агенти, издајници и плаћеници, маскирани у новинаре, раднике у цивилном сектору или грађане. Сви који се усуде супротставити владајућем поретку, бивају проглашени за непријатеље народа и државе. Умјесто да грађани активно и слободно учествују у политичком животу, владајућа елита врши притисак и ствара апатију и тако се одржава на власти, сматрају аналитичари. 

Отворено изношење мишљења и испољавање ставова у ауторитарном друштву које не трпи критику, често са собом носи посљедице по онога ко се усуди супротставити плановима владајућих.

Чак и када појединац скупи храброст и искорачи напријед, због велике моћи властодржаца, појединац може да остане без посла и тиме доведе у питање егзистенцију властите породице. 

“Апсолутно немамо потребу да се побунимо за било шта, зато што смо на неки начин сами себе затворили у зачарани круг друштвених мрежа, телефона, телевизије, серија итд. Човјек данас не види ни неки смисао у томе да почне да се буни јер велики дио друштва ће за њега рећи да је потпуно несувисло то што ради, да његови поступци неће имати никаквог одјека у јавности. Доста људи се плаши и друштвене осуде, али и да ће остати без посла“, каже социолог Мирјана Чеко.

Савремено људско друштво у тежњи за испољавањем индивидуалности и личних слобода, заборавља универзалне вриједности солидарности и емпатије, сматра социјолог Владимир Васић. 
 
„Недостаје нам солидарности. Пуна су нам уста заједнице, пуна су нам уста емпатије, пуна су нам уста људских права, а када треба једни друге да подржимо и да направимо социјални ланац, ту падамо. Протест није нужно рушење било кога, него је то корективни фактор владајућим структурама“, каже Васић. 

Одговорност за општу друштвену апатију лежи и на опозицјиј, која није показала довољну истрајност и намјеру да протесте организоване у претходним годинама доведе до краја, сматра политички аналитичар Тања Топић. 

„Код нас је култура протеста врло слаба. Не можемо рећи да нисмо имали протесте, имали смо их у прошлости, али очито да није било резултата. Они на чије адресе су протести били адресирани, готово да су их игнорисали или су настојали, мислим на политичке ауторитете, у коријену да их сасјеку. Људи су у том тренутку изгубили сваку врсту мотивације и поучени лошим искуствима сматрају да не могу ништа да промијене. Врло је тешко извући их на улицу када је ријеч о борби за њихова права“, каже Топић.

Топић као посебан парадокс наводи протесте које је организовала сама власт, са циљем пружања подршке самој себи. Стварањем сталних политичких тензија, власт се годинама скрива иза плашта лажног национализма, вјешто користећи најниже људске емоције и страхове, како би манипулисала масама и задржала постојећи поредак. 

(БН)  Фото:БН