Музеји су огледала прошлости, али и образовна оруђа

Било да преферирате савремену умјетност, традицију и етнолошке ризнице, или сте поштовалац оставштине старих цивилизација, музеј је идално мјесто за упознавање ближе и даље прошлости једног простора. У РС дјелује шест музејских установа које покривају подручје од Крајине и Козаре до Херцеговине, Семберије и добојске регије.

Република Српска 20.09.2023 | 07:19

Прича о музеју у граду на Врбасу датира још из периода Краљевине Југославије. Мијењајући адресе, називе, руководство, ова установа пролазила је кроз разна друштвено-политичка искушења…

Оснивач музеја тадашње Врбаске бановине је бан Светислав-Тиса Милосављевић, који по доласку из Ниша у Бањалуку 1930. године оснива најприје музејску установу са етнолошком документацијом, да би потом свој простор допунила и археолошком, историјском и природњачком збирком.

 “Њагов задатак, који му је повјерио Краљ, био је да од Бањалуке учини модерни европски град, а како би то могао да уради он је морао да сагради и оснује културне институције. Самим тим,  бан Светислав-Тиса Милосављевић је саградио и основао Народно позориште и уједно донио одлуку да се оснује Музеј Врбаске бановине.

За првог директора музеја именован је Спиридон Боцарић, академски сликар поријеклом из Будве. Боцарић је страдао за вријеме Другог свјетског рата, од стране озлоглашене НДХ. Потом, за вријеме СФРЈ долази нови период у којем музеј мијења назив у Музеј Босанске Крајине, а деведестих година, након Одбрамбено-ослободилачког рата, добија званични назив Музеј Републике Српске”, наводи Давор Стрика, директор Музеја Републике Српске.

Данас Музеј Републике Српске посједује богат фонд из области археологије, историје, етнологије, етнографије, историје умјетности и природњачких наука...

“Састојимо се од седам одјељења у склопу којих се налази одјељење за нематеријалну културу, одјељење за материјалну културу, затим одјељење за образовно-педагошки рад, одјељење за документацију и дигитализацију, за библиотички рад и за издавачку дјелатност, као и одјељење за рестаурацију и конзервацију”, каже  Давор Стрика, директор Музеја Републике Српске.

Лоша времена нису ишла у корист музејских установа, али су се из несреће рађале и јединствене идеје, попут оснивања Музеја савремене умјетности 1971. године.

“Велики земљотрес који погодио Бањалуку 1969.године разорио је велики дио града, а једна од акција солидарности која је тада покренута, било је и сакупљање умјетничких дјела, чијом продајом би се обновио порушени град. Ипак, када је изложба умјетничких радова у Сарајеву званично приказана 1971.године, тадашњи предсједник Јосип Броз Тито доноси одлуку да се дјела не продају, већ да се изложе у градској Галерији.

Овај потез био је основа за настанак Музеја савремене умјетности у Бањалуци”, објашњава Младен Бањац, кустос МСУ РС.

Музеј савремене умјетности Републике Српске налази се у једној од најзнаменитијих грађевина Бањалуке – старој аустроугарској жељезничкој станици, саграђеној 1891. године, а која данас носи поносно титулу националног споменика.

80-тих година прошлога вијека зграда је адаптирана за потребе музеја, и током свих ових година била је мјесто умјетничких сусрета и промоције домаћих и страних аутора…

“ Музејска збирка је 2004.године порасла на чак 1.500 умјетничких дјела и одлуком Владе РС  Градска галерија преименована је у Музеј савремене умјетности РС. Такође, значајна је и година 1998. када је основана Академија умјетности у Бањалуци, а чији рад је уско повезан са Музејом савремене умјетности РС”, истиче Младен Бањац, кустос МСУ РС.

Почетак рада музејских установа у Српској по правилу везује се за датум њиховог званичног отварања, али један примјер сликовито показује како се идеја о стварању музејске ризнице развија без формалне установе, и то захваљујући заслужним појединцима...

“Музеј Херцеговине је основан прије 70-тих година, али његово оснивање започето је још 1935.године када је наш чувени пјесник Јован Дучић, у жељи да оформи прву музејску збирку, послао драгоцјене предмете из Рима за Требиње. Ријеч је о збирци која садржи више стотина предмета из римског периода, од првог до четвртог вијека, а који су и данас доступни посјетиоцима”, прича Ивана Грујић директор Музеј Херцеговине, Требиње.

Тек 1952. године основан је „Срески завичајни музеј Требиње“, тако да је данас Музеј Херцеговине једна од најстаријих културних установа у Источној Херцеговини...

Пет година након оснивања Музеј функционише на правим музеолошким основама, а подручје његовог дјеловања била је Југоисточна Херцеговина. Врше се теренска истраживања и прикупљања, археолошка ископавања, откупи експоната. Седамдесетих година, поред настављања стручне истраживачко – изложбене музејске дјелатности, почиње и издавачка дјелатност.

“Нарочито је умјетничка збирка значајна, с обзиром на то да броји више од шест легата херцеговачких сликара, од Поповића, Вукановића, до Куљачића Ћоровића и Шотре” истиче, Ивана Грујић директор Музеј Херцеговине, Требиње.

Поред главне зграде, у дворишту музејског комплекса налазе се двије галерије, ријеч је о здањима из турског периода, а која су настала на грађевинама које датирају из старијег периода, прије турског освајања, и камена зграда која је некада била аустријска голубарско-поштанска станица. Музејски комплекс краси и камени торањ – тзв. Сат кула.

“Због мањка простора нисмо у могућности да изложимо све умјетничке збирке, осим легата Атанасија Поповића. Подједнако је важна поставка у каменој кући поред Музеја, ријеч је о вирутелном обиласку Аустроугарских утврђења”, додаје Ивана Грујић директор Музеј Херцеговине, Требиње.

Скоро седам деценија богату прошлост Приједора, Костајнице, Новог Града, Козарске Дубице, Крупе на Уни и Оштре Луке, чува Музеј Козаре, који је изграђен 1898. године, за вријеме Аустроугарске владавине, и кроз свој архив и сталне археолошке и етнолошке поставке вјеродостојно осликава живот Поткозарја…

“Сама прича о оснивању Музеја Козаре креће негдје 1952.године, док је годину дана касније формирана једна просторија за излагање прикупљењих предмета, а потом 1954. године званично је и основан Градски музеј у Приједору”, каже Драгана Мамић, директор Музеј Козаре, Приједор.

Музеју Козара припада Спомен кућа породице Стојановић. У овој градској, часној и напредној породици, три генерације су били свештеници – Илија, Гавро и Симо, са којим се ово звање међу Стојановићима гаси. Младен Стојановић, најпознатији члан ове породице, остао је упамћен као борац и идеалиста који се још  као средњошколац и младобосанац супротставио аустроугарским властима 1914. године, а као вођа устанка на Козари 1941. године и њемачком окупатору. Између два свјетска рата, у жељи да и даље помаже људима, Младен је завршио медицину и постао прави народни љекар и велики хуманиста.

“Спомен кућа која је обновљена за град Приједор значи много, као и за развој културног туризма. Она је базирана на двије сталне поставке, једна је историјско-документарна, а друга је умјетничка збирка Сретена Стојановцића”, објашњава Драгана Мамић, директор Музеј Козаре, Приједор.

Музеј у Добоју је основан 8. новембра 1956. године Одлуком Народног одбора добојског среза као Завичајни музеј за подручје општина: Добој, Тешањ, Дервента, Модрича, Теслић, Брод, Оџак, Завидовићи, Маглај, Жепче, Шамац и Градачац.

Кроз више од пола вијека истраживачког рада ова установа успјела је да оформи значајне збирке, од природњачке до археолошке, историјске и етнолошке….

“Најобимнија је археолошка збирка која броји до 14.000 предмета. У сталној поставци, која је обновљена 2022.године, изложен је само један дио збирке”, испричао је Мирко Цвијановић, кустос историчар у Музеју Добој.

Стална музејска поставка је комплексног типа, реализована је у три изложбене сале, а посебну пажњу код посјетилаца плијени тзв. Озренска кућа….

“Кућица је динарског типа, из периода друге половине 19. вијека, а која приказује простор у којем су некада живјеле вишечлане породице”, објашњава Мирко Цвијановић, кустос историчар у Музеју Добој.

Након Приједора и Добоја, и Бијељина добија музејску установу са мисијом да прикупља и чува сва етнолошка , историјска и археолошка блага Семберије...

Зграда која је већ пола вијека адреса Музеја Семберије датира из 1876.године. Смјеном турске власти и доласком Аустроугара, зграда данашњег Музеја није много мијењала саму намјену, до седамдесетих година прошлога вијека, када је једно вријеме била и образовна установа.

“Ова зграда је грађена за потребе тадашње администрације, чак је била једно вријеме и адреса Општинског суда, а до 1977.године била је и основна школска установа , да би годину дана касније, одређена за музјеску дјелатност”, испричао је Зоран Мидановић, кустос Музеја Семберије.

Захваљујући професору Дикици Чолаковићу, Бијељина стиче аутентичну ризницу културе, али се за почетак рада Музеја Семберије везује још пар имена, који су својом заоставштином уписани на листу најзначајнијих донатора…

“Он је био професор етнологије и историје, волио је старине, сакупљао их је по Семберији, што је доприњело развоју музејске збирке у Бијељини. Осим породице Чолаковић као најважније донаторе, важно је поменути Љубицу Јовичић Станчић, супругу предсједника тадашњег Врховног трговачког суда, а која је поклонила Музеју значајну колекцију породичних предмета”, истиче Зоран Мидановић, кустос Музеја Семберије.

Упркос скученом простору и вјечитој борби са недостатком финансија, данас у изложбеним просторијама, осим завичајних и поклоњених збирки, доступна је посјетиоцима и вриједна археолокша збирка – српски средњовјековни споменици на Балкану.

“Ријеч је о 23 спомен обиљежја, а осим тога, ту су и мамутове кости, и чамац стар чак 300 година који је пронађен на ријеци Сави”, додаје, Зоран Мидановић, кустос Музеја Семберије.

Хроничарски посматрано музеји у Српској су огледала прошлости, али и образовна оруђа. Истовремено, музејске установе имају улогу културне размјене и једне су од најбитнијих адреса на којима се подстиче развој културног туризма једне земље…