"Народ Козаре страдао јер је вјеровао крвницима"

Народ Козаре ишао је послушно у смрт, као овце на клање, слушајући наредбе усташа и Нијемаца. Нису ништа сумњали, вјеровали су крвницима и зато су тако масовно и крваво страдали.

Република Српска 23.04.2023 | 10:44

Испричао је ово за “Глас Српске” Вељко Савић (91) из Горњих Подградаца код Градишке, који је као десетогодишњак свједочио и на сопственој кожи осјетио пакао збјега и усташких логора.

- Нијемци су бацали летке из авиона, ја сам био већ научио ћирилицу и латиницу па сам знао читати. Писало је да се народ скупи у групе, док не прође офанзива. Козарчани су вјеровали у оно што је писало у тим лецима. Ко није послушао, ко је остао у свом селу, преживио је - испричао је Вељко. Он је са мајком, браћом, сестрама, родбином и комшијама из родног Милошева Брда подно Козаре најприје био потјеран у логоре Стара Градишка и Јасеновац.

- Кад су почели транспорти 1942. године имао сам 10 година, био сам завршио два разреда основне школе и пошао у трећи, али због рата школе више није било. Кад смо прешли Саву, у Старој Градишки, све је било другачије, вода, ваздух, лишће, сунце, народ... - рекао је Вељко. 

Казао је да су се у Старој Градишци највише напатиле жене с дјецом. Како је рекао, тад је његова породица имала срећу да нису могли ући у круг логора, колико је народа било па су их потјерали у Млаку.

- То су биле ужасне муке. Од Старе Градишке, до Млаке и Јабланца, жене иду са дјецом, у прашини, врућини... Гоне их усташе 15-20 километара, нема воде, стајања... То је био јул 1942. године. Свака жена, једно дијете носи, друго води за руку, треће је држи за сукњу и тако иду, посрћу. То шта су те жене доживјеле, то је страшније од сваког зла - присјетио се Савић.

Испричао је како су мајка, он и браћа били повезли кола, у која су убацили нешто намирница и жита од куће, захваљујући чему су преживјели глад у Млаки.

- Доста хране смо подијелили родбини и комшијама, којима је све остало у Старој Градишки. Моја мајка је давала, то се некад по сеоски звало “лима”, од киле, баби и ујнама по килу пшенице и кукуруза или брашна. Послије неколико дана само по пола киле. Кад су они отишли ја кажем: “Па ти почела давати по мали лончић”, а она одговара: “Добро је да буде и то” - казао је Савић.

У Млаки су их раздвојили. Веће дјечаке и младиће усташе су на превару одвеле причом да иду на занат.

- То је била превара у Млаки и Јабланцу за младиће који су послушали. Они су у 95 одсто случајева скончали живот. Мој старији брат их је био послушао па је отишао код цркве. Ја сам се био украо од маме и њега извукао - рекао је Савић.

Додао је да су се неке дјевојке из тог транспорта биле лијепо обукле, јер су им усташе рекле да ће ићи на посао.

- Обукле су посљедње најљепше рухо, које су имале. А “златоња”, тако смо ми звали усташке официре, покаже на цуру и одмах је двојица шчепају и повуку. Мати њена, јадна, лети, виче за њом, Росо, Милице, Зоро... Онда усташа удари чизмом у стомак ту мајку, која зове кћерку, она се скврчи и падне у прашину, а дјевојку одведу. Тако су издвајали те цуре, онда су се иживљавали над њима, силовали их, мучили и на крају све убили - испричао је Савић.

У Млаки су опет одвојили жене и дјецу и послали у Кошутарице.

- То је као било одвојено за рад. Те жене и дјецу, међу којима сам био и ја, спасила је њемачка команда која није дала усташама да нас побију у Кошутарици. Сјећам се њемачког џипа који је прошао крај нас. Неке Десанчића жене су рекле тад за Нијемце: “Ево наше браће” - рекао је Савић.

Онда су их једне ноћи избројали у групе по 70 људи и потрпали у вагоне.

- Ту смо били брат и ја. Возили су нас без воде и хране. Ту у вагону умрла је нека Драгиња и једно дијете. Нас је онда искипало у Славонској Пожеги - испричао је Вељко. Додао је да је мајка остала у Кошутарици са четворо дјеце.

- Међу њима су били Деса и Триво. Триву још тражимо, а Деса је била послата у логор у Сиску. Послије је мајка нашла, полуживу, мршаву и прекривену крастама - рекао је Савић.

Испричао је да је у Славонији био око два мјесеца, а након тога су га узели код себе Срби Станко и Анђа Влаисављевић из оближњег села, који су га пазили и код њих се опоравио. Додао је да је у тој општој невољи и несрећи ипак имао много среће, која многе није пратила.

- На улазу у Кошутарицу, једна Хрватица је изненада отворила капију и из корпе ми дала краставац и јабуку. Краставац сам дао брату Ради и сестри Роси, а пола јабуке ми отела нека жена - испричао је Вељко.

У повратку кући дошли су у Чатрњу код Градишке па су преко околних брда дошли у своје село. Кућа је била опљачкана, али није била скроз изгорјела. Рат нису преживјела два брата и отац.

- Нас дјеце је било десеторо. Мати се била породила пред збјег и то најмлађе дијете умрло је као беба негдје у Славонији. Отац је убијен као партизан. Извучен је из групе од 2.000 партизана 1942. и убијен. То га је извукла српска рука, издајство је било - казао је Савић.

“Прислони те уз храст и убије”

Вељко Савић испричао је да су усташка звјерства и иживљавање над голоруким народом нешто што нормалном човјеку не може бити схватљиво.

- Од усташа хуманији су били чак и коњи. Кад смо путовали од Млаке до Јасеновца, усташа иде на коњу, њега туче корбачом. Коњ првим ногама увијек бира између главе и рамена, да не повриједи човјека. А усташа не пази, има шљем и корбач и обилази транспорт. Кад смо кренули из Млаке прочитао нам један официр: “Ко буде пет метара сишао с пута, биће на мјесту стрељан”. Ја нисам знао шта то значи па сам питао неку жену, а она ми рече: “Прислони те уз онај храст и убије те из пушке”. Тад сам сазнао значење те ријечи - испричао је Савић.

(Глас Српске) Фото: С. Ђуричић