Зашто нема масовнијих протеста у Српској?

Неписано правило демократије је да грађани, уколико нису задовољни политичарима који их воде и ситуацијом у земљи, изађу на улице и покажу незадовољство и спремност за борбу.

То је у свијету постало готово свакодневица док у БиХ сваки масовнији протест или онај који надлежни процијене да би могао да их угрози, буде угушен. Поставља се питање зашто је то тако и ко се плаши демократије, грађани или власт?

Протест незадовољних мајки и борба за већи матерински додатак, окупљања групе Правда за Давида 2018. и борба да се сазна истина о убиству Давида Драгичевића, протест грађана због поскупљења горива, само су неки од протеста који су се у Републици Српској одиграли у претходних неколико година.

Посљедњи велики протести у РС одржани су у новембру прошле године када је опозиција тражила процесуирање одговорних за изборне крађе јер како тврде, ЦИК је прогласила побједника за предсједника Српске након што су утврђене бројне неправилности. Тада је један од иницијатора била Јелена Тривић, а како каже, постоји могућност да на прољеће буде нових протеста.

„Власт врши једну лоботомију дјелује ми као да испирају људима мозак и као да људи ништа не виде а људи све знају и виде а то треба артикулисати и то јесте задатак политичких преставника односно опозиције. Можда ћемо за мјесец дана разговарати у неком другачијем оквиру и можда ће бити протеста“, каже Јелена Тривић, потпредсједник ПДП-а.

Међутим, ниједан од протеста није донио значајне промјене или бар назнаке да ће их бити. Питали смо грађане да ли би изашли на протесте, ако их буде у блиској будућности.

И док се у БиХ на прсте једне руке могу набројати примјери у којима су грађани тражили нечију смјену или протестима смијенили власт, у Европи и свијету ствари су потпуно другачије. Посљедњи примјер протеста је Француска гдје се на улицама у скоро 50 градова окупило око 1,2 милиона људи због неслагања са државним планом пензионе реформе и подизања старосне границе за одлазак у пензију.

У БиХ, с друге стране, лош рад власти се награђује сталним реизборима на водеће позиције.

„Ми се налазимо у ситуацији да имамо развијен концепт поданичког менталитета и онај ко је на власти има право да нас на неки начин присиљава на све што нам се не допада, а с друге стране немамо ни интелектуалце ни невладин сектор који би покренуо људе да то незадовољство се покаже на улици“, сматра Зоран Павловић, економиста.

Чини се да је једино случај убиства Давида Драгичевића успио да истјера хиљаде грађана на улице како би затражил истину и одговорност у овом случају док је већина грађана на лоше политичке одлуке, лоше резултате, афере, задужења и поскупљења одавно огуглала.

„Имамо општу депресију људи који су изгубили повјерење у систем и институције и у то да ће њихов глас бити тај који одлучује“, каже Милан Миличевић, в.д. предсједник СДС-а.

„Јако је важно да политичари воде политичке протесте према томе очекивати од политичара да воде социјалне протесте било би протумачено да су организовани из неких политичких побуда што не би требало да се догоди“, каже Вукота Говедарица, шеф клуба посланика СДС-а у НСРС.

И док грађани широм свијета реагују на сваку, па и најмању могућност да државни функционери могу избјегавати антикоруптивне законе и богатити се на њихов рачун, грађани БиХ и даље се више свађају око тога чији је национални лидер гласнији у одбрани њиховог националног поноса. У међувремену, националне и партијске вође у БиХ некажњено гомилају богатства не осврћући се на законе, морал нити потребе грађана.

(БН) Фото: Архива