Немиле сцене из Турске пратиће нас до краја живота

Сцене страдања народа и порушених градова подстакле су тројицу припадника Горске службе спасавања из Бијељине, Мирослава Вујановића, Младена Росића и Армина Хамидовића да крену пут Турске и помогну да се спасу преживјели и извуку тијела настрадалих. Оно што су тамо доживјели и преживјели пратиће их, кажу до краја живота, али би опет урадили исто јер ништа на свијету није важније од људског живота.

Република Српска 19.02.2023 | 20:39

Слике рушења, страдања, патње и бола турског народа погођеног земљотресом које смо гледали нису нам пренијеле ни 10 одсто онога што су Мирослав, Младен и Армин видјели и доживјели за скоро 10 дана боравка у Хатају.

Врисци људи који су изгубили своје најмилије помијешани са звуком сирена и машина сламају и најтврђа срца и превазилазе сцене из најстрашнијих филмова, свједоче ови храбри момци.

Неки тренуци заувијек су обиљежили наше животе, каже Младен Росић.

“Најтеже ми је било када смо испод рушевина загрљене ивукли мужа и жену која је, по мојој процјени, била у осмом или деветом мјесецу. То је било јако стресно и јако тешко поднијети. Морали смо послије тога да се одмакнемо од свега и смиримо”, каже за БН, видно потресен, Росић.

Тешке сцене због којих су и одрасли мушкарци сваки пут плакали не могу да се изброје. Послије суза лавовска борба и рад су настављани и поред велике опасности да се на њих обруше остаци порушених грађевина.

На сваки знак да је неко жив испод рушевина, улазило се и на дубину већу од 10 метара, прича нам Младен.

“Ја иначе имам фобију од затвореног простора. Међутим, кад крене адреналин и потреба да се људи спасу, не размишљате о томе нити о било чему другом. Нешто вас тјера да уђете унутра и спасете те људе”, објашњава Младен.

И у овој несрећи дешавале су се ствари које су, у тешким тренуцима, враћале осмијех на лице наших спасилаца.

“Моменти највеће среће за мене су били они кад су се породице састајале, кад видите да су срећни само што су преживјели апокалиптичне догађаје. Не могу да опишем срећу коју су показивали само зато што су живи”, прича Армин Хамидовић.

“На једном од тих мјеста гдје смо улазили лоцирали смо преживјелу особу. Са нама су били и наши пси који су то маркирали. Сутрадан је одатле спасено двоје дјеце и једна старија жена”, препричава Росић, уз осмијех, догађај када је осјећао највећу срећу током акција.

Највећи утисак на нас је оставила, кажу, неизмјерна љубав и захвалност коју смо, без иједне изговорене ријечи, осјећали.

“Имали смо осјећај да смо изнад полиције и свих осталих, осјетили смо огромно поштовање од стране војске, полиције, спасилачких тимова и свих осталих”, објашњава Росић.
 
“Послије свега, постао сам захвалнији на ономе што имам, научио сам да сви треба да будемо сложни и помажемо једни другима. То је оно што је највредније. Људи су дошли са свих страна да помогну и дјеловали су као једно. Заједнички циљ свих нас је био спасавање људи”, истиче Хамидовић.

Око тога да ли би поново урадили исто, дилему немају.

“Вратио бих се и тамо гдје сам био, а отишао бих и на било које друго мјесто, без икаквог размишљања јер… овим сам испунио своје срце”, поручује Младен Росић.

(БН) Фото: БН