За осамостаљење младих новац главна препрека

Свака друга особа до 35 година у БиХ још живи са родитељима. Ако питате младе зашто се не осамостаљују, одговори су слични: посла нема, а ако раде, плате које су једва изнад минималца не дозвољавају размишљање о свом или изнајмљеном стану...

Република Српска 20.01.2023 | 20:56

У већини развијених свјетских земаља млади већ након пунољетства почињу самосталан живот, али у Босни и Херцеговини то није случај. Питали смо младе људе, родитеље, али и стручњаке  зашто се млади тешко осамостаљују и колико је битно његовати породицу.

Свака друга особа до 35 година у БиХ још живи са родитељима. Ако питате младе зашто се не осамостаљују, одговори су слични: посла нема, а ако раде, плате које су једва изнад минималца не дозвољавају размишљање о свом или изнајмљеном стану.

Двадесетогодишњи Данијел Вукмировић из Добоја ради, али каже да плата коју већина данас заради не дозвољава никакве планове за рјешавање стамбеног питања.

“Од сваке плате која је испод 1.500 КМ се не може уштедјти да бисте нпр. почели да правите кућу. Прескупо је бити и подстанар јер је тешко наћи стан за који је кирија испод 300 КМ, плус гријање које је поскупјело, а поскупиће и струја”, истиче Данијел.

Млади престану да живе са родитељима углавном кад ступе у брак, али се и на то тешко одлучују, опет због све теже финансијске ситуације, кажу родитељи.

“Плате су главни разлог, цијене. Ако раде код приватника не могу да подигну кредит као они који раде у државној установи”, каже једна Бијељинка.

Родитељи сматрају да постоје и други разлози, као онај да су дјеца у родитељској кући заштићена и помало уљуљкана, а неки чак да су они сами криви за то што њихова дјеца толико дуго живе са њима, док у многим западним земљама излазе из куће чим напуне 18 година и постану пунољетни.

- Финасије јесу основни фактор, али ће они који су чврсто ријешени радити и два, три посла да би обезбиједили кров над главом, каже психолог Младенка Перић Стојнић. Истиче да наше понашање, ипак, углавном одређује традиционално васпитање и потреба да се сачува очевина, односно кућно огњиште.

“То је гнијездо, нешто што не би требало да се уруши него да се његује. Управо та породична кућа је мјесто гдје се осјећамо најпотпуније, најсигурније и ту се увијек враћамо послије суочаваја са животним изазовима”,  наглашава Перић Стојнић.

Социолог Владимир Васић сматра да је добро ако постоје услови за осамостаљење, али не види ништа лоше у животу у великим, двогенерацијским породицама, поготово данас када се намећу визије малих породица, а традиционална породица све више растура.

Васић каже да су у блиској прошлости такве заједнице биле једини могући формат који је гарантовао опстанак.

“Ми се данас правимо странци и модернијим више него што јесмо па ћемо, по цијену живота у неких 20 квадрата, а посебно ми мушкарци, напустити родитељски дом, комфор, слободу и боље услове, због неке тзв. слободе и отићи да живимо неким савременим начином живота који се рекламира”, оцјењује Васић.

Родитељи од малих ногу треба да бодре дјецу и да раде на њиховом самопоуздању како би израсли у стабилне и функционалне личности. Истовремено, потребно их је учити да је породица основа друштва и да као народ можемо да опстанемо само ако будемо његовали велике и функционалне породице, закључује Васић.

(БН Фото: Град БЛ)