Александар Трифуновић: Додиков прекидач окренут на најјаче

Милорад Додик је подигао рампу и окрену прекидач политичке температуре до самог краја и нико више не зна како ће се то завршити, занесен собом не примјети да цијели народ води у амбис неизвјесности и изолације. Још горе је ако све ово ради са намјером, што је превише чак и за Вучића, који би негдје волио да може се понаша слично, али је свјестан посљедица па годинама игнорише да учествује, барем јавно, у Милорадовим игроказима.

Морали би се сјетити сјајног Боратовог скеча, када интервјуише учеснице демонстрација против злостављања животиња, оно кад им каже да у његовој измишљеној земљи, у Казахстану, јако воле животиње и да је на телевизији врло популаран шоу програм са псима.

Не знајући о каквом зајебанту се ради, интервјуисана дјевојка му каже да је то сјајно и пита га о чему се ради у емисији. Борат објасни да ти пси плешу, тако што водитељ контролише прекидач којим загријава под на ком пси стоје, што је врући под они све више скачу и изгледају срећни на екрану ....

Ова прича коју је Борат измислио одлично описује како Милорад Додик господари Републиком Српском. Потпуно одвојен од народа у сваком погледу, са пријављеним милионима на породичним рачунима зарађеним од брањења Републике Српске и са довољно вриједних некретнина ван Републике Српске, и непријављених милиона може бити безбрижан како год да се ова прича заврши. Он чврсто и неометано држи тај прекидач у својим рукама и контролише температуру, а народ скаче ли скаче и барем на јавном сервису изгледа и срећан.

Кад већ нема редовних политичких волеја из његовог главног адута, Сарајева, Милорад ће окренути Србе на Србе унутар ентитета, зна да су Срби у томе најбољи. Или ће једноставно Путину, додијелити орден.

Битно је држати тензије непрестано. И тако у круг. Под је све врући, све топлији, народ све нервознији и нико не може рећи како ће се овај плес завршити, по народ наравно. За онај који је је преостао, српског народа је све мање у Републици Српској, гужве на граници су за ове празнике на изласку из земље биле веће него икада, не треба статистика, довољно је окренути се около, људи одлазе одавде масовно. Силеџијска политика Милорада Додика шаље поруку његовим вјерним обожаватељима да је дозвољено понашати се силеџијски, тешко је људима нормалних стремљења то разумјети и живјети под таквим теретом.

Милорад Додик је подигао рампу и окрену прекидач политичке температуре до самог краја и нико више не зна како ће се то завршити, занесен собом не примјети да цијели народ води у амбис неизвјесности и изолације. Још горе је ако све ово ради са намјером, што је превише чак и за Вучића, који би негдје волио да може се понаша слично, али је свјестан посљедица па годинама игнорише да учествује, барем јавно, у Милорадовим игроказима.

И нема тог мудросерства и објашњавачке патетике, националромантизма и јефтине поезије која плес по Додиковој музици може да опише другачије него као једну од историјски најуспјешнијих дресура једног народа, и истовремено, најнеуспјешнијих периода српског народа у Босни И Херцеговини, а овдје смо вијековима, ми смо аутохтони, нисмо се доселили из Србије у Босну ....

Посудићу за крај овог писања, умјесто закључка и поруке ријечи жестоког талијанског фрајера Пиер Паоло Пасолинија, да Историју нису стварале куртизане и кардиналови помоћници, већ они који су умјели да кажу-НЕ.. Рећи Не, па ма како слабашно било и ма како се чинило беспомоћним, јер све остало је изговор и саучесништво

(Бука Фото: Синиша Пашалић/Рингиер)