Отпуштени радници Рафинерије правду траже пред судом

– Пред Основним судом у Модричи у понедјељак почиње суђење по тужби бивших радника Рафнерије уља Модрича због незаконитих отказа.

Отпуштени радници још у фебруару ове године поднијели су тужбу против бивше фирме у којој је сваки од њих радио више од двије деценије. Они тврде да управа Рафинерије уља на перфидне начине смањује број запослених и подсјећају да је од приватизације и преласка фабрике у руско власништво број радника смањен са 500 на 202 колико је званично било запослено крајем септембра ове године.

Један од отпуштених радника је и Јовица Миланковић који је 23 године радио у постројењу за третман отпадних вода.

„Од 1993. године на том радном мјесту увијек су била запослена два радника, а онда се неко сјетио да је довољан само један запослени, иако је то због природе радног мјеста немогуће“, каже Миланковић за ЦАПИТАЛ.

„Пали“ на тестовима

Он истиче да су из управе предузећа покушали да смање број запослених на том радном мјесту тако што су њима шесторици дали да раде тестове, али они су то одбили.

„Ми нисмо хтјели да се такмичимо између себе ко ће боље урадити тај тест. Прво сматрамо да је то незаконито тестирање и да је једини законит тест онај о противпожарној заштити или ППЗ тест. Договорили смо се да се само потпишемо на тест, јер тако неће моћи никога елиминисати и отпустити на уштрб другог“, објашњава Миланковић.

Према његовим ријечима, исто су урадили и на поновљеном тестирању након чега су им уручени откази и од тада су на бироу за запошљавање.

„Докле иде њихов безобразлук говоре њихове тврдње да смо се ми јавили на интерни конкурс, али да нисмо положили тестове. Какво јављање на конкурс кад су од нас сами тражили да радимо тестове, али смо то одбили из разлога које сам вам навео“, каже Миланковић.

Заједно са њим у истом постројењу су радили Дамир Симић, Миро Савић, Бошко Илић, Ђорђе Видаковић и Војо Вујић и сви су добили отказе. Они ће у понедјељак пред Основни суд, а Војо Вујић који има више од 35 година радног стажа у рафинерији каже да не би био проблем што су добили отказе да на њихова радна мјеста нису пребачени запослени из других постројења од којих није тражено да раде тестове.

„Јасно је да је то све урађено само да нас избаце на улицу и додатно смање број запослених. На наша радна мјеста су пребачени људи који до тада нису имали никакве везе са пословима који се раде на тим радним мјестима“, каже Вујић.

Алиби за давање отказа

 Њихов адвокат Милош Ђурић каже за ЦАПИТАЛ да се у образложењу отказа уговора о раду наводи да се уручују из економских, организационих или технолошких разлога, истичући да ће у понедјељак на првом рочишту то оспорити.

„Отказ се може уручити из неког од тих разлога, али не кумулативно и не може се наводити да се отказ даје из сва три наведена разлога“, каже Ђурић.

Међутим, он истиче да је у овом случају очигледна намјера послодавца да смањи број радника.

„Они су промијенили систематизацију и укинули радно мјесто „оператер на постројењу за припрему и обраду отпадних вода“, а увели ново радно мјесто „оператер на постројењу за припрему и обраду отпадних вода и возила за премјештање отпадних течних материја“. Сваком је јасно да је то урађено са циљем да се створи алиби за давање отказа“, објашњава Ђурић.

Он истиче да се са истим циљем расписују интерни конкурси у овом предузећу.

„Зашто би се било ко пријављивао на интерни конкурс за радно мјесто на којем је мања плата или већи обим посла за исту плату? Пријављују се радници који су у дослуху са послодавцима и који знају да ће промјеном систематизације бити укинута њихова радна мјеста. У овом случају, нико од њих шесторице није желио да ради иза леђа колегама с којима више од двије деценије једе исти хљеб“, објашњава Ђурић.

Из Рафинерију уља Модрича нисмо добили одговоре на тврдње и оптужбе бивших радника да су незаконито добили отказе.

Рафинерија уља у Модричи основана је 1954. године као хемијска занатска радња. Током шездесетих година прошлог вијека израста у препознатљивог произвођача моторних уља и мазива на тржишту бивше СФРЈ.

Рафинерија уља продана је 2007. године заједно са Рафинеријом нафте у Броду и мрежом пумпи „Нестро Петрол“ руској компанији „ЊефтегазинКор“ за 236 милиона КМ. Све три ове компаније данас су дио „Оптима групе“ чији оснивач је „ЊефтегазинКор“.

Према подацима Транспаренцy Интернатионал БиХ, власник 40 одсто акција ове компаније је руско државно предузеће „Зарубежњефт“, а по 20 одсто имају компаније „Инвест-технологија“, „Непат“ и „Јуник Девелопмент“ чија власничка структура је непозната. Из ТИ БиХ сматрају да је тиме остављен простор за сумњу да већински власници нису руске компаније.

(Цапитал Фото: Рафиерија уља)