Села полако али сигурно нестају, фарме се гасе

Празне куће, напуштене штале, необрађене њиве… Реална и поразна слика села, подједнако заступљена у свим дијеловима Републике Српске.

У Републици Српској села полако, али сигурно нестају! Фарме се гасе. Домаћа производња пропада. Поразно је и да на прагу прољетне сјетве у највећој житници у БиХ, Семберији, око 50% ратара одустаје од производње.

Празне куће, напуштене штале, необрађене њиве… Реална и поразна слика села, подједнако заступљена у свим дијеловима Републике Српске.

Пољопривредна производња пропада. На тржишту влада дефицит млијека и сировог меса. Бројни произвођачи већ су угасили фарме.

"Људи размишљају да прекину и производњу свиња и телади, има овдје један дио људи што се баве товним биковима. Ако ће бити храна, ако ће бити тона кукуруза скупља од килограма меса телетине онда је то безвриједна прича", каже Младен Митровић из села Доње Црњелово.

Држава, умјесто да јача пољопривреду, више од три милијарде марака годишње издваја на увоз хране. Због небриге власти пољопривредници су доведени на ивицу егзистенције. Послије јесење сјетве, најскупље у историји, сада је упитна и прољетна.

"Сад без неке озбиљније помоћи Министарства пољопривреде биће тешко усијати. Поготово јер треба да имате готов новац да уложите да би могли усијати. Значи треба очекивати да Министарство регаује И помогне да би се сјетва обавила и ове године", рекао нам је Чедомир Ерић из Челопека код Зворника.

"Врло је тешка ситуација и ја не знам како сад по овим цијенама, ни сам не знам рећи цијене, Дођем данас по три пута у пољопривредну апотеку гдје се продају гнојива И репороматеријали, три пута дођем, три пута друга цијена…. , а сјетва је на прагу. Све би требало да је у јеку, припрема земљишта али видим да људи много умањено то раде."

Пандемија вируса корона опоменула је власти да се без домаће производње не може. Међутим, лекцију нису научили. Увозни лоби пуни полице продавница, а робне резерве у Републици Српској не постоје. Из поменутих разлога, све је мање људи који су спремни да се баве пољопривредом.

Званични подаци говоре да је највише празних села у вишеградској општини. Преостали сељани највише замјерају властима, које за њих не маре осим кад треба да буду гласачи.

"А у нашем селу ја сам нешто анализирао било је 50 кућа и ако у тој кући просјечно буде по 4-5, а било је кућа и са 9, 10 домаћинстава, значи да нас је било око 350 и то је све отишло за 30-40 година, спало је село сад. Једино седам кућа има које живе стално у овом селу", прича Вељко Тасић из села Бијела код Вишеграда.

Заборављени од власти, на маргинама друштва су и мјештани Доње Козице. 

Путна инфраструктура је таква да Козичани до Оштре Луке путују 32 километра, а добар дио пута пролази кроз Федерацију БиХ. Путеви су макадамски, лоше се одржавају и само је два километра путног правца кроз средиште села асфалтирано прије десетак година.

Мјештани Козице, кажу, заборављени су од свих, а селом одавно више ни аутобус не пролази. Остали су махом старци, па је све више умрлих. Нажалост, ова слика шири се по свим крајевима Српске.

Мора се рећи да је илузорно очекивати да постоји чаробни штапић којим би се вратио живот у напуштена села, нарочито она без развијене инфраструктуре. Али, рјешење се може наћи, само ако се укључи шира друштвена заједнице, почевши од појединца, па до врха државе, која понављамо на увоз хране троши 3 милијарде марка годишње, док домаћа
газдинства зарастају у коров.

(БН)