Републико Српска, срећан ти рођендан, ти си наше најсветије насљеђе!

У Отаџбинском рату Српска је одбрањена и сачувана, натчовјечанским напором и огромном жртвом. Њане границе исписане су крвљу најбољих и најхрабријих, оних чије нас сјени подсјећају и опомињу да је Република Српска њихово најузвишеније дјело, а наше најсветије насљеђе.

Тридесети рођендан слави данас наша поносна отаџбина. Стреса са себе мржњу и злобу, одбацује пријетње и уцјене, високо подиже стег слободе, поносно развија своје лијепе тробојке и слави! Слави љубав људску и братску. Слави мир и слободу. Слави рад и знање. Слави прошлост и будућност. А негдје између прошлости и будућности смјестила се историја наше младе Републике.

Први храбар корак српских посланика и њихова историјска одлука да оснују Скупштину српског народа означио је стварање наше Републике Српске.

Скупштина српског народа у БиХ основана је 24. октобра 1991. године, након што су 14. октобра српски посланици прегласани у Скупштини тадашње СР БиХ. Скупштина је расписала плебисцит о останку српског народа у тадашњој заједничкој држави Југославији. Српски народ у Босни и Херцеговини организовао је и одржао плебисцит 9. и 10. новембра 1991. године када се изјаснило око 1.350.000 грађана или 96,4 одсто да жели самосталну државу српску која може да буде у саставу Србије и Југославије.

Након плебисцита приступило се припремама за проглашење Републике Српске и доношење њеног устава. Прво је донесена Декларација о проглашењу Републике Српске, а затим је донесен и Устав.

Муслимани и Хрвати нису признали резултат плебисцита, послије чега су сви српски посланици из свих странака у Скупштини СР БиХ наставили рад у Скупштини српског народа и почели доношење аката којима је конституисана Република Српска.

Од десетак конститутивних аката који су уставноправна основа за стварање Републике Српске два су најбитнија. Први је Декларација о проглашењу Републике Српске и, други, Устав Републике Српске.

Декларацију је донијела Скупштина српског народа Босне и Херцеговине 9. јануара 1992. а Устав 28. фебруара 1992. године.

Устав Републике Српске има све битне елементе које устав мора да има, донесен је од надлежног органа – Скупштине Републике Српске, чији су посланици изабрани од стране грађана на непосредним изборима и тајним гласањем у јесен 1990. године. Истога дана када је усвојен Устав Републике Српске (28. фебруара 1992) донесен је и Уставни закон за спровођење Устава Републике Српске.

Одлука о оснивању Скупштине српског народа означила је стварање Српске. До такве одлуке посланика из реда Српске демократске странке и Српског покрета обнове, те једног броја посланика из Странке демократских промјена, дошло је након једногодишњих политичких сукоба у Скупштини БиХ.

Посланици СДА и ХДЗ-а доносили су одлуке без обзира на равноправност и одредбе Устава БиХ, који је био на снази, и став српских посланика, па се десило да више мјесеци ниједан приједлог или захтјев српских посланика није прихваћен. То је убрзано водило ка помјерању представника српског народа, па и самог тог народа, на политичку маргину.

Значајна и дугорочна одлука била је иступање из такве скупштине и формирање самосталне и одвојене Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини (након доношења Устава званични назив Скупштине је Народна скупштина).

Одлуком је утврђено да ће Скупштина српског народа разматрати и одлучивати о оним питањима која се односе на остваривање равноправности српског народа са осталим народима који живе у БиХ и на заштиту интереса српског народа уколико они буду били угрожени, било у Скупштини БиХ или изван ње.

Одлуком је такође утврђено да ће Скупштина Републике Српске признати акте Скупштине БиХ који нису супротни интересима српског народа.

Скупштина српског народа је радила у Сарајеву од 24. октобра 1991. године, све док јој није онемогућен рад и запријетила физичка опасност за посланике и функционере. Током марта 1992. године Скупштина је своје сједиште дислоцирала на Пале и ту, на Палама, настављен је рад и даље конституисање Републике Српске.

У Отаџбинском рату Српска је одбрањена и сачувана, натчовјечанским напором и огромном жртвом. Њане границе исписане су крвљу најбољих и најхрабријих, оних чије нас сјени подсјећају и опомињу да је Република Српска њихово најузвишеније дјело, а наше најсветије насљеђе.

(Катера)