Године изневјерених надања

Када је 2018. године Милорад Додик гласовима преко 360.000 грађана Српске изабран за члана Предсједништва БиХ мандат је, као и сваку своју политичку етапу, започео спектакуларним обећањима, ентузијазмом, енергијом и одушевљеним погледима народа који је, треба бити искрен, такву Додикову причу радо прихватао.

Причао је тако Милорад о српској „репрезентацији“, о дигнитету обиљежја Републике Српске, па је чувена његова „борба“ за заставу Српске у згради Предсједништва БиХ, како је дипломатски да „матира“ Комшића и Џаферовића….и тако прођоше три године мандата. Сада је већ вријеме да се подвуче линија и да се покуша сагледати шта је од Милорадове приче било и остало.

Као и обично, остало је ништа, а понегдје смо и у „минусу“. Заставе, наравно, нема нити се о томе више прича. Она је само на Милорадовом реверу, али како нема ни Милорада од тога је слаба вајда.

Наиме, Додика на његовом радном мјесту – чак и прије кризе коју је створио Инцко наметањем одлука – једноставно није било. Од састанака са амбасадорима и државницима такође није било ништа.

Он је државник са убједљиво најмање састанака, контаката и службених путовања. Наш српски „репрезентативац“, центарфор наше политичке репрезентације, фудбалским ријечником речено, кад га је он већ увео у ова поређења, није ни пришао голу, а камоли поентирао.

Повремени сусрети са амбасадором Руске Федерације, те срдачан сусрет са мађарским министром спољних послова буквално су све чиме се Додик може похвалити, а и то више свједочи о томе да Милорад баца све карте само на једну опцију, јер он лично нигдје другдје више и не може „добацити“, него о некој промишљеној спољној политици какву, на примјер, води Александар Вучић.

Дакле, свој основни посао за који је биран, Додик завршава са оцјеном недовољан (1).

Али зато је наш Милорад бекрија итекако био активан у неким другим активностима, за које истина нема никакву законску надлежност. Додик је себи инсталирао кабинет на врху зграде Владе Републике Српске па ту свакодневно прима тајкуне и уговара „послове“ које ће ти тајкуни имати са буџетом Српске.

Послије Драгана Васиљевића, великог експерта познатог по операцији „Фармланд“, сада Додик савјетује други великан економске мисли – Кристијан Крезић који се мерецедесом вриједним милион марака паркира на улаз Владе Српске и онда са Додиком натенане о трошку народа једе, пије и одлучује шта ће бити са буџетом.

Када има неки састанак који смије да иде у јавност Милорад се спусти на први спрат и састаје се у Кабинету предсједника Владе РС, а Радован Вишковић за то вријеме гледа у таблет и прати помоћу ГПС локатора гдје су његова три камиона која су ангажована у прекограничном транспорту.

Када камиони стану Вишковић зове возаче и пита их за разлог заустављања, а ови извјештавају премијера и команданта републичког Штаба. Кад већ не смије да пита Зору Видовић ништа, бар може од својих возача да добије извјештај.

Када има страначке обавезе Додик пали државни авион и хеликоптер и лети летјелицама Републике Српске кад хоће, гдје хоће и колико хоће. И он и сви његови. Милорад, члан Предсједништва БиХ, на рачун народа РС једе, пије, вози се, лети, љетује, зимује, сипа гориво, набавља кућне потрепштине. И тако све то вријеме.

Милорад се састаје са начелницима и градоначелницима, најављује инфраструктурне пројекте, обећава паре, повећање плата и пензија, одлучује о задужењу у Лондону од скоро 6% ефективне каматне стопе, не говори коме иде провизија и камата….а нема ниједно овлаштење да то ради, јер су то све јасне надлежности органа РС плаћене новцем народа Српске.

Многе финансијске токове пребацио је на сина Игора који вријеме, када државним авионом не лети у Дубаи, проводи између канцеларија Инфинити Групе, Проинтера и кабинета министра финансија Зоре Видовић.

Игор је сваки дан код Зоре и Игор одлучује које плаћање иде, а које не.

Игор добија извјештаје Пореске управе РС из којих гледа које фирме остварују већу добит, па потом „јуриша“ на њихове послове и преузима их. Ако неће да му дају власништво, онда Игор оснива своју фирму која се бави истом дјелатношћу и полако „притишће“ путем институција све клијенте у тој области да сарађују само са његовом фирмом.

Тако Игор, осим директних уговора са буџетом, који се подразумијевају, путем притисака добија и послове са приватним фирмама, јер мало ко од власника може себи да приушти проблем са инспекцијама и другим контролним органима.

И тако, корак по корак, искористио је наш Милорад и посљедње три године да настави путем слагања једне велике слагалице која се зове „СВЕ ЈЕ МОЈЕ“.

И заиста, када би данас неко неупућен дошао у Српску било би му тешко објаснити да смо ми парламентарна демократија, а не приватна деспотија једног човјека и његове породице.

Сви послови, сви буџети, сви министри, све странке „српске репрезентације“, сви помоћници, а Бога ми поготово „помоћнице“….све је то Милорадово.

Бранећи Српску, наш Милорад, наш чувар, постаде трули богаташ….некада, не тако давно банка му је плијенила кућу јер није могао да враћа кредит…данас, тешко да може набројати гдје све има куће и станове. Српске је некада, не тако давно, имала милион и двјестопедесет хиљада становника, данас, кажу, мање од деветсто хиљада….

Да ли ћемо и даље слушати варалицу, или урадити са њим оно што су честити људи увијек радили са таквима – показати им њихово мјесто, далеко од било какве моћи и новца – е то је већ до нас. Прилика да га се котаришемо ће брзо доћи, ваљда ћемо је овај пут и искористити.

(Бањалука-24.инфо)