Одлука није закон. Шмит да повуче закон и упути га Парламенту БиХ

Бонска овлашћења не дају право високом представнику да намеће законе нити да доноси било какве одлуке које су у надлежности Парламента.

Република Српска 27.08.2021 | 10:21

Пише: Бранко Докић, професор емеритус, бивши посланик Парламентарне скупштине и министар у Савјету министара Босне и Херцеговине

Кристијан Шмит је осми, и надамо се посљедњи, високи представник међународне заједнице у постдејтонској БиХ.

Стицајем околности, његов долазак изазвао је неупоредиво најснажнија оспоравања до сада. По први пут, двије сталне чланице Савјета безбједности УН-а оспоравају његов легитимитет. Чини ми се да је свему томе најмање допринио Шмит.

У овако непријатну ситуацију довели су га његов претходник и, уопште гледано, различити приступи по питању компатибилности постојања високог представника и суверенитета БиХ.

Претходни високи представник Валентин Инцко је наметнутим допунама Кривичног закона БиХ увукао земљу у можда највећу послијератну политичку кризу и створио веома лошу атмосферу пријема његовог насљедника. Притом, урадио је нешто на шта није имао право, без обзира на чињеницу да су то радили и његови претходници.

Још једном се показало да су право и интерес два појма која често не иду скупа.

Није ми намјера да полемишем у чијем интересу је господин Инцко бесправно наметнуо спорни Закон нити о његовом садржају. Циљ ми је да укажем само на неке елементе који недвосмислено указују на то да високи представник нема право да намеће законе.

Прије свега, Венецијанска комисија је још 2005. године у свом извјештају Савјету Европе констатовала да високи представник нема изборни демократски легитимитет, који црпи из народа БиХ, и да нема право да доноси законе.

Креатори наметнутог Закона са невјероватним цинизмом позивају се у преамбули на право које им нико није дао („овлаштење за доношење обавезујућих одлука када оцијени да је то неопходно о питањима која је Савјет за имплементацију мира разматрао у Бону 9. и 10. децембра 1997. године“).

Прије свега, одлуке нису закони.

Друго, бонским овлашћењима јасно су дефинисана питања по којима високи представник може да доноси обавезујуће одлуке. Пошто имам утисак да се многи по инерцији позивају на бонска овлашћења, иако не познају њихов садржај, пренијећу их експлицитно.

Дакле, према бонским овлашћењима, високи представник може да доноси обавезујуће одлуке „по сљедећим питањима:

а) вријеме, мјесто и предсједавање састанцима заједничких институција,

б) привремене мјере које ступају на снагу кад стране нису у стању да дођу до споразума, које ће важити док Предсједништво или Савјет министара не усвоје одлуку у вези са датим питањем у складу са Мировним споразумом,

в) друге мјере којима се обезбјеђује спровођење Мировног споразума у цијелој БиХ и њеним ентитетима, као и несметан рад заједничких институција. Такве мјере могу укључивати дјеловање против лица која су на јавним функцијама или званичника који не присуствују састанцима без ваљаног разлога, или који крше законске обавезе преузете Мировним споразумом у вези са условима његовог спровођења.“

Ово су, дакле, изворна бонска овлашћења. Она високом представнику омогућују да заказује састанке и доноси привремене мјере када стране нису у стању да дођу до споразума. Наречене мјере односе се искључиво на Предсједништво и на Савјет министара, не на Парламентарну скупштину.

Према томе, бонска овлашћења не дају право високом представнику да намеће законе нити да доноси било какве одлуке које су у надлежности Парламента.

Ако овоме додамо и неприхватљив садржај наметнутог Закона, ставови посланика Народне скупштине Републике Српске нису изненађујући.

Тако је бивши високи представник, умјесто посредовања у постизању неопходних договора, на крају свог мандата довео до највеће политичке кризе у БиХ у посљедњих десетак година. Овим је наговијештена могућност да ће и нови високи представник користити одавно спорна бонска овлашћења, иако је у више наврата потврђено да су та овлашћења изван уставноправног система БиХ и Европске конвенције о људским правима.

Парламентарна скупштина Савјета Европе је још 23. јуна 2004. усвојила Резолуцију 1384 о јачању демократских институција у БиХ. У ставу 13 Резолуције између осталог стоји: „Скупштина сматра да је непомирљиво са демократским принципима да високи представник доноси извршне одлуке, а да за њих не сноси никакву одговорност, нити обавезу да оправда њихову валидност, а да притом нема правног лијека. Скупштина тражи од Венецијанске комисије да одреди колико је ова пракса у складу са Конвенцијом за заштиту људских права и слобода...“

У извјештају Венецијанске комисије од 11. марта 2005. године, у поглављу ВИ, које говори о компатибилности овлашћења високог представника са стандардима Савјета Европе, између осталог стоји:

„Потреба да високи представник врши широка овлашћења свакако јесте постојала у раном периоду послије закључења Дејтонског споразума. Међутим, такав аранжман је фундаментално некомпатибилан са демократским карактером државе и суверенитетом БиХ. Што дуже постоји, то постаје проблематичнији.

Постоји јак ризик супротног ефекта: домаћи политичари немају храбрости да прихвате болне али неопходне политичке компромисе, јер знају да ће, ако се не дође до сагласности, на крају високи представник наметнути закон. Зашто, онда, преузимати одговорност, а не оставити је високом представнику? Постоји ризик да се створи култура зависности некомпатибилна са будућим развојем БиХ“.

Босна и Херцеговина је послије Бонске декларације постала стална чланица Савјета Европе.

Бонска овлашћења су неспојива са чланством у Савјету Европе. Као држава чланица Савјета Европе, БиХ је одговорна за обавезе у односу на ту организацију и ову обавезу мора испуњавати земља, а не међународна заједница. 

И Уставни суд БиХ, у пресуди од 26. јула 2006. године, одлучио је да мјере високог представника према појединцима „представљају кршење Европске конвенције за људска права, која је према Уставу БиХ највиши закон у држави“.

Бонска овлашћења у супротности су са Резолуцијом 1384, по којој неизабрани странац не може имати таква овлашћења каква користе високи представници у БиХ. Овлашћења високог представника некомпатибилна су са демократским карактером државе и суверенитетом БиХ.

Све ово указује на то да су бонска овлашћења давно требала бити повучена из употребе.

Прећутно је то и урађено, али је поново злоупотријебљено.

Сад је прилика да се то уради експлицитно, као дио мјера за превазилажење политичке кризе. Савјет за спровођење мира, који је успоставио бонска овлашћења, има мандат и да их укине.

Други корак требало би да направи сам Кристијан Шмит, нови високи представник.

Предметни Закон Валентина Инцка никада неће бити усвојен у Парламентарној скупштини БиХ на начин на који су претходно усвајани наметнути закони.

Једино рјешење видим у томе да високи представник повуче Закон из употребе и упути га Парламентарној скупштини БиХ у редовну процедуру, што подразумијева амандманско дјеловање.

Могао би то да буде почетак нових односа у БиХ који би, између осталог, омогућили Кристијану Шмиту, као посљедњем високом представнику, да у нормалној атмосфери интегрише Канцеларију високог представника међународне заједнице у Канцеларију Европске уније, што је давно требало да буде урађено.

(БН)