Посветиш живот дјетету, а оно теби једва један дан

Ја сам мислила да се то само мени дешава. Имам дијете. Дијете има дијете. Муж и ја бисмо некад хтјели покрај себе имати дијете свога дјетета. Не под сваку цијену јер се дијете мога дјетета које више није мало дијете понаша као дијете. Ви који немате дијете ни од дјетета дијете не знате о чему говорим.

Здравље 11.08.2021 | 07:15

Па ћу вам објаснити иако вас ова тема не занима. Благо вама. Ми, муж и ја, зато јер смо стари, не разумијемо генерацију мога дјетета. Та генерација својим родитељима из дана у дан понавља само једну реченицу, не мијешајте се у наше животе, понекад још личније НЕ МИЈЕШАЈ СЕ У МОЈ ЖИВОТ!

Шта то значи, питала сам. Одговор је врло једноставан. Моје дијете и партнер мога дјетета и њихово заједничко дијете имају право на неузнемиравање у недоба, ни једно доба није право доба за називање, право да од тебе траже услуге широкога спектра у свако доба.

Након што си им током четрдесет година дао душу и тијело, да си “увијек мислила на себе и да си себи увијек била и прва и задња”. Кад то чујеш од свога дјетета од тебе се очекује да ћутиш, да се смијешиш, не злобно. Не мијешај се у мој живот! Најзад сам схватила што то значи и кога ја у животу имам.

Немам дијете, имам партнера. Он се на мене не дере, он од мене не тражи да му се не мијешам у живот, он не подивља кад га назовем, он ми никад у слушалицу не зарежи, у гужви сам, имаш минуту да ми кажеш шта те мучи. А мене баш ништа није мучило. Само сам хтјела чути глас свога дјетета.

Дјетета кога сам некад јако вољела и кога из дана у дан волим све мање. Не осјећам се кривом због тога и не, неће ми моје дијете набијати осјећај кривице за све своје промашаје. Е па, не требаш ми, пелене још не носим, требао ми је твој глас, твој осмијех, требало ми је твоје дијете.

 

Дијете које неће јапанкама гађати екран телевизора, које неће доручковати у подне, које неће пљувати ручак и гледати цртиће тако да се ори читава кућа. Не, не осјећам се кривом што ми све мање треба и моје дијете и дијете мога дјетета. Има живота и без дјеце и без унука. Има га!

И треба уживати у њему. Што фали погледу на бугенвилију, шетњи уз море са мушкарцем свог живота, грицкању гирица у коноби на риви, читању књига, грљењу мужевљева врата? Што недостаје животу без дјетета и дјетета твога дјетета? О, како могу уживати без дерњаве, вјечне анализе мојих грешака које чиним од стољећа седмог, говорења како “ми” не разумијемо “њих” јер смо “ми” живјели у систему у коме “нас” није убијало радом.

“Ми” смо радили од седам до три и онда били бескрајно слободни и без стреса. Ха, ха. Неки од нас, не мали број, смо и у оном систему радили два посла да бисмо могли враћати кредите, неки од нас и данас раде од седам ујутро до девет увече сваки дан у седмици иако је некима од нас шездесет и нека за вратом. Не мијешај се у мој живот!

Треба то поштовати и очекивати да се твоје дијете не мијеша у твој живот. Никад па ни тад. А кад дође вријеме за улазак у пелене, говорим о себи, осигурала сам десет хиљада швајцарских франака којима ћу платити еутаназију у Швајцарској. Све је боље него у смртном часу изнад себе видјети лице бића које не жели да му се мијешаш у живот.

Извор: пулт24.инфо