Књижевник Никола Кобац: Олуја у српском свијету

Бог се драги на Србе наљути за њихова смртна сагрешења… (Његош).

Република Српска 04.08.2021 | 09:01

Данашње јутро – тежак дан. Бијаше петак, први, задњи и за нас Крајишнике вјечни петак. Тог јутра, зором, неколико минута иза пет сати поче грмљавина топова. Послије непроспаване ноћи, очекујући нешто страшно, излазим на балкон и ослушкујем… Топуско буде салве граната које „покривају“ Глину и Војнић. Народ је на ногама. Невидљиви страх плови топлином јутра и бригом за сутра.

Куда, како?

Мушки су на првим линијама, други журе у своје јединице, трећи, они најнезаштићенији, са неизвјесношћу прате тутњаву артиљеријских оруђа. Онај најбројнији „Српски свијет“, коначно  безбрижан и на сигурном, доље, под земљом, у свом „српском подземљу“ заштићен, сања. Одавно је ту, одавно.

Прецизни хроничари судбине говоре да су Срби тај свијет овдје почели насељавати далеке 1688. године. Без виза, пасоша, администрације, царинске контроле и полиције. Домаћин, Кордунаш, зашао у године, ода по авлији, не мари за гранате. Радују се коначном пресељењу и тврди: боље да ме убију, идем својим. Закопаће ме у земљи у којој је „Српски свјет“ у Хрватској – најбројнији. Бићу са својима. Остати на вјек-вјеков. На сигурном!

Дуго сам размишљао, а онда коначно закључио, одустао или тачније – ријешио да се склоним у „мој свијет“, свијет у којем владају нова правила: (не)разумијевање, бахатост, лаж, подлост, лицемјерје, додворавање, охолост, самовоље, свијет силовних и силованих, свијет бестидног доказивања, будаластих и бенастих, тираније, диктатуре и испирања мозгова. Одатле ћу пратити српско нестајање.

Ето, „преселио сам се“. Јутрос вам пишем из тог свијета, накострешеног, незаглављеног, стварног и –  поручујем: сви мој „свијетли свијетови“ су одавно окупирани. Ових неколико „олујних дана“ је припрема за друговање са самоћом.

Јављаћу вам се повремено, писати ћу мајчиним сузама и очевим самовањем, дједовим искуством, а све да би нацртао тугу мртвог села.

 Не враћам се у „Српски свијет“. Нема за мене ту мјеста, мали сам Србин. Остављам га великим Србима и њиховим, њима разумљивим политикама.

Данима и годинама, 26 година за редом, крајем јула и почетком августа почињу ме претјецати осјећања у којем се сударају заблуде, надања, пркошења, љубави... мијеша се смрт са животом,  штектање митраљеза и рзање коња, шкрипа кочница и јаук мајки, шлепају се трактори и камиони… у приколицама и под церадама  године живљења путују, народ бауља низ Доњи Жировац, а не зна куда иде… други, мало одоцнили, ти тек стигли у Топуско. Градић кључа... 

Од 1995. године до данас разапињу нас „српске политике“ између „српског избјеглиштва“ и обећаног „Српског свијета“. Нико ми никад не одговори на питање: гдје су границе тог свијета?

За мртве не питам, за њих знам. Оне су, што се Срба у Хрватској тиче – обезбјеђене, тврдим. Ограничене гробним мјестом. А ми живи – гробним животом. Још неко вријеме. 

Мисли ли неко (ико) на нас живе? Избјеглице? Хоће ли нам „мислиоци“ показати на која улазна врата и у којој земљи да се придружимо „Српском свијету“? Треба ли виза? Гдје можемо бити домаћини? Своји на своме? Је ли истина да само у Хрватској, на свом огњишту нисмо избјеглице?

Позорница за обиљежавање (или слављење?) је „на ногама“. И не на било ком мјесту већ у највећем избјегличком насељу у Србији, на Балкану, у Европи, у Бусијама.

Да ли су Бусије добиле име по нашим Бусијама из Топуског, или по бусену донесене земље са Кордуна, или због бусања у прса 1991. године – не знам. Али знам да ће поруке разаслане са овог скупа, оне које нашу Крајишку трагедију осликавају бити искоришћене, не за помоћ немоћнима, већ за додатну моћ моћнима.  

А кад би могао (баш данас) пошао би у мој Вргинмост, на гроб оца, дједа, бабе, прадједа, чукундједе… да са њима подијелим тугу, да им се извинем, да молим за опроштај. Много сам згријешио, касно се отријезнио… тражио сам хљеба преко погаче и забасао, изгубио се… оставио, па продао земљу пра-отаца и препустио се милости нечастивих. 

Умјесто људи из колоне нашу судбину ће током два дана, ко свих година до сада, оплакивати и описивати подстрекачи рата и ратници из сјене (дезертери). На позорницу ће испети дјецу из колоне. Ти, већ одрасли људи ће препричавати мајчина и очева сјећања из „градоносних дана“.

У првим редовима биће постројене посрнуле чиче, негдје са стране, у старим војничким униформама кршни крајишници, с кубурама за пасом. Прелијеваће се боје народних ношњи, у мјесту цупкати вјечни организатори и плаћени заштитници (душебрижници) задужени за избјеглице, улице Бусија у нереду живљења ће се наставити сударати и свака своју причу причати.

„Људи с позорнице“ ће хорски заплакати и послије „кукања“ с нашом судбином, изнова са Хрватском државом рачуне поравнавати. Највише и најгласније ће о нама причу причати Земљаци, баш они који су са сигурне удаљености за нас „навијали“. Објасниће народу из Колоне зашто се и како се то десило, рећи ће да су они све то знали, да се Завичај не брани бјежајући, да нисмо требали у рат кренути, да би нам помогли да нас све на сигурном сахране... на крају ће нас осудити зашто смо рат изгубили и у Србију дошли.

Данас ће говоре држати Политика, вријеме слушати, а наша Несрећа ће се сама себе стидјети.

Бусије ће ових дана бити полигон за сјећање, а Бањалука мјесто за чекање. Истина ће и даље остати неухватљива и сакривена. 

О, како то све боли?

Колико ће тек за нама жалити они који су нам најмање, или на криви начин помогли, они који нам нису дали напустити простор смрти, али и они који су нас под полицијском пратњом од Раче до Косова Поља, Истока и Урошевца водили. Или они коју су нас неколико дана пред „Олују“ храбрили и увјеравали да наш „Српски свет нико не сме такнути, а камо ли тамо неки Хрвати“.

Нећу, нећу и нећу, као ни до сада, бити ту, међу лажним осмијесима и усиљеним сузама. Нека мјесто мене вјекови постојања из година највеће преваре српског народа у „Српском свијету“ тог дана плачу и свједоче! Колону сам први пут напустио 9. августа 1995., а други пут то чиним данас, љета Господњег 2021.  Находао сам се до сада. И остарио. Ваља ме разумјети.

Уморан сам од српске памети и хрватске храбрости. Доста ми је лажних суза и обиљежавања српске и хрватске несреће. Држава се не гради пркошењем већ чувањем. Народ се не чува ратовима већ мудростима. Позорница није за свако вријеме, а ни сва времену нису за позорницу. 

И опет ми се смјеши Колона. Је ли то због мјесеца августа? Хоћу ли преживјети? Свеједно и довољно. Десило ми се што сам најмање желио. Мислио сам да ће моје избјеглиштво трајати привремено, али ето, од 1995. године претворио сам се у сјећања на оно што више нисам, а сваки нови корак, ма куд корачио, корак је у туђини. 

У Бањалуци 4. августа љета 2021.  Никола Кобац, избјеглица у пролазу

П.С.
26. година касније, сада, ослушкујем, а не чујем грмљавину топова. Звецка ордење, шушти папир, звижде ријечи. То Хрватска најбољем „Хрватском свијету“ вози медаље у Книн. Сутра ће славити „блиставу побједу“ над пораженим народом. Када држава побједи своје грађане почиње вријеме за плакање!

(БН)